Вуковарски гето

У чему jе извор мржње са коjом се суочаваjу Срби у Хрватскоj? Зашто ни Београд ни међународна заjедница адекватно не реагуjу?

Хрватска jе данас, попут других балканских земаља, осиромашена држава са великом незапосленошћу. Њен jавни дуг константно расте, а остало jе jош врло мало могућности за приватизациjу преосталих економских капацитета. Ситуациjа jе таква да ће ускоро сви главни аутопутеви у Хрватскоj бити под заjмом Немачке и Аустриjе, као некадашњи друмови Хабзбуршке монархиjе. Велика бродоградилишта су увелико под стечаjем, а њихов значаj за хрватску индустриjу се може мерити са Сартидом и Заставом у Србиjи. Алармантни су и подаци да све више физичких лица, обичних људи, не може да отплаћуjе кредите узете код страних банака, зеленашке камате су добро познате свима нама од Словениjе до Грчке. Социjални jаз између богатих и сиромашних се све више шири, па однос између народа и богаташа наликуjе више на сталешки него на класни сукоб. У Хрватскоj, и наравно не само у њоj, партиjе на власти се смењуjу, премда се не мења економска политика. Услови живота остаjу исти без обзира да ли се нека партиjа представља као десничарска или левичарска.

Намеће се питање како jе могуће да поред правих социjалних проблема жижа интересовања у Хрватскоj буде усмерена на избацивање ћирилице из Вуковара и на сваки знак интерпункциjе бесциљне тужбе за геноцид против Србиjе? Одговор лежи у државно спонзорисаном националном популизму. Без обзира коjа jе странка на власти у Хрватскоj она ће се суочити са два проблема: први jе проблем посрнуле привреде, а други jе постоjање утицаjног политичког кружока екстремних националиста коjи своj политички утицаj вуку из грађанског рата.

Након смрти Фрање Туђмана ова екстремистичка политичка струjа губи на свом директном упливу у власт. Наиме, у првом реду Немачка, уз прећутну подршку САД-а, jе током грађанског рата у Југославиjи отворено подржавала екстремистичке силе у Хрватскоj, али и Словениjи и БиХ. Када jе рат окончан исходом коjи jе омогућавао доминациjу страних центара моћи над Балканом, ти екстремисти су постали баласт политике евроатлантских интеграциjа.

Међутим, екстремни национализам, или колоквиjално фашизам, ниjе могуће тек тако искључити попут прекидача за светло. Иако се не може рећи да jе хрватско друштво већински екстремистичко, хрватска држава jе настала на ширењу мржње према Србима. Срби су означени као главна препрека хрватскоj државности. Стога су грађани Хрватске мирно посматрали етничко чишћење Срба, а данас толеришу шиканирање Срба у Вуковару, па чак и обjављивање спискова радњи чиjи су власници Срби што невероватно подсећа на политику Усташа.

Психолошки гледано људи се по политичким уверењима могу поделити у три опште групе: на оне коjи дубински подржаваjу неку идеологиjу, оне коjи имаjу само плитка уверења и незаинтересоване. Могуће jе под различитим условима прелазак поjединаца из jедне групе у другу. Свуда на свету наjвећу групу чине људи са површним политичким уверењима коjи не везуjу своj идентитет са jедном конкретном идеологиjом. Тако су у Хрватскоj, годину дана пре отцепљења од Југославиjе, истраживања jавнох мњења показивала да jе већина грађана против сецесиjе. Међутим, када jе одржан референдум готово сви Хрвати су гласали за отцепљење. Обjашњење jе врло jедноставно, пошто већина људи има плитка уверења, они су се изражавли против сецесиjе jер нису веровали у њен успех, док jе касниjе обезбеђена подршка Немачке променила стремљење већине Хрвата.

Данас jе ситуациjа слична. Мањи део хрватског друштва шири мржњу према Србима, док jе већина равнодушна према томе. Ширење антисрпске хистериjе jе политички корисно за одржавање стабилности полит-економског поретка, jер одвраћа пажњу са фалинки актуелног економског система и омогућава перпетуалну ротациjу ХДЗ-а и СДП-а на власти. Тако су политичка и економска елита задовољне, а самим тим и они коjи имаjу наjвећу монетарну корист од оваквог положаjа Хрватске, а то су наjпре Немачка и Аустриjа.

Постављена су и незванична правила игре коjа налажу да се права националних мањина не могу формално смањивати или одузимати, али да ће дискриминациjа на неформалном нивоу бити прихваћена. Управо тога смо сведоци месецима уназад. Табле на српском jезику се стално ломе, понекад у томе учествуjу и припадници полициjе из Вуковара, отворено се шири мржња и прети српском становништву, сада су почели да се jављаjу и спискови непожељних на интернету. На стадионима широм Хрватске отворено доминира усташка иконографиjа, чак jе жива и мрзитељска музичка сцена као своjеврстан допринос досадашњоj култури нетрпељивости. Уместо да се млади Хрвати питаjу како ће се запослити у оквиру неолибералног капитализма, многи од њих сањаре да се обрачунаjу са малим броjем Срба коjи ниjе етнички очишћен 1995. године.

Питање с почетка текста jе било шта jе извор нетрпељивости. Досадашње обjашњење jе анализирало корисност те мржње по стабилност поретка у Хрватскоj. Извор jе у усмереном формирању хрватског националног идентитета коjе jе спроводио бечки двор у блискоj сарадњи са католичком црквом током читавог 19. века. Аустриjа jе услед поjаве национализма као демократизуjуће силе коjа jе рушила феудалне односе и апсолутистичке поретке с правом почела да страхуjе од распада своjе монархиjе. Пошто ниjе могла да избрише националне идентитете она jе покушала да их веже за себе.

Срби су препознати као фактор нестабилности из два разлога: први jе био постоjање независне српске државе коjа jе била центар српства, други jе био непостоjање религиjског кохезионог фактора коjи би колективни национални идентитет повезао са бечком круном. Стога су као пожељан фактор изабрани Хрвати jер нису имали независтан политички центар коjи би их усмерио на ослобођење од Беча и због споне католичанства. Тако jе посеjано семе раздора међу Србима и Хрватима и то jе учињено заиста успешно, 1914, 1941, 1992, Немци су успевали да кроз национализам изманипулишу масе у Хрватскоj. Српски национализам jе прерастао у jугословенски коjи jе за циљ имао ослобођење Јужних Словена од доминациjе страних империjа, док jе хрватски национализам остао у склопу схватања Срба као главне препреке остваривању хрватске независности. Нема ничег лошег у томе што неки народ жели да буде независтан. Међутим, хрватски национализам jе имао само jедну жељу – да буде независтан од Срба, без обзира да ли то Хрватску води у зависност од стране доминациjе. Стога jе хрватски национализам пре свега негативан по саме Хрвате, jер jе циљ вечито бити одвоjен од Београда, па макар наређења стизала из Беча или Берлина.

Дискурс мржње у Хрватскоj изгледа као да нема краjа. Толеришу га главне партиjе, институциjе ЕУ, званични Београд, па и хрватско грађанство. Неолиберални дискурс индивидуалзима и jеднакости налази се само на површини, као што jе некада био случаj са титоистичким братством и jединством. Србиjа не покушава да заштити основна права совjих сународника jер jе главна максима српских власти „сарадња и партнерство“ и то по сваку цену. За разлику од националног популизма, у Србиjи се користи социjални популизам, мантре о страним инвестициjама и узалудна обећања бољег живота у систему коjи функционише само за богате, држе српско становништво у зачараном кругу горуће наде и неизбежног разочарања.

Пише: Александар Ђокић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ