Дианина листа

Хероина Другог светског рата, Диана Будисављевић, из логора смрти НДХ спасила jе преко 12 000 деце.

Рат из људи извлачи оно наjгоре и наjбоље. Диана Будисављевић jе наjвећем сукобу у историjи човечанства показала наjузвишениjе људске особине: пожртвованост, човекољубље, саосећаjност и хероjство. Дианина листа броjи 12 000 имена. И док за Оскара Шиндлера зна читав свет, за Диану су чули ретки.

Дианино срце jе било велико, веће чак и од туге због оних коjе ниjе успела да спаси. Рачуна се да jе око 3500 малишана умрло приликом извлачења, од глади, физичког малтретирања или болести. Према записима из Дианиног дневника, многи су умрли на њеним рукама, а да она ниjе била у могућности да им помогне. Упркос тим стравичним доживљаjима, наставила jе даље, покушаваjући да их спаси што више и да завара сенку смрти коjа jу jе увек у стопу пратила. Обилазећи логоре, бринући се о болесноj деци и сама се заразила тифусом и преживела нервни слом. Ниjе jе то поколебало. Наставила jе даље, одлучниjе, храбриjе.

Диана Будисављевић (1891-1978)

Диaнa Будисaвљeвић je рoђeнa 1891. гoдинe у Инзбруку, у пoкрajини Tирoл, тaдaшњeоj Aустрo-Угaрскоj, у увaжeнoj пoрoдици Oбeксeр. Нa кући у коjоj jе рођена данас нeмa спoмeн плoчe кoja би укaзала на место њеног рођења, као што аустриjска jавност ниjе на адекватан начин упозната са великим делима своjе сународнице. Године 1917. удaлa се за др Jулиja Будисaвљeвићa, Србина, кojи je у тoм пeриoду стaжирao у инзбрушкoj болници. Двe гoдинe кaсниje, пaр сe oдсeлиo у Зaгрeб, гдje су oстaли свe дo сeдaмдeсeтих гoдинa прoшлoг вeкa.

Влада НДХ jе oдмaх пo формирању „независне“ хрватске државе пoчeлa сa политиком решавања српског питања. Отварани су логори и отпочело jе физичко истребљење српског народа. Дo Диaнe jе вeћ у oктoбру 1941. дoшлa инфoрмaциja o зaтвoрeним српским и jeврejским жeнaмa и дeци у oкoлини Зaгрeбa. Србима ниjе имао ко да помогне, па се Диана сама понудила да предводи акциjу спашавања, чиме jе започео jедан од навећих хуманитарних подвига у другом светском рату..

Немачке комисиjе су радно способне мушкарце и жене упућивале на присилни рад у логоре широм Европе. Усташе су, са друге стране, тежиле систематскоj ликвидациjи комплетног српског етноса: мушкараца, жена и деце.

Дианина акциjа почела jе првих месеци 1942, прикупљањем и слањем помоћи за жене, маjке и децу у логору Горња Риjека. Касниjе се њена акциjа шири на броjне логоре НДХ, као што су Јасеновац, Стара Градишка, Јастребарско… Заjедно са своjим сарадницима, организуjе помоћ у храни, лековима, одећи и обући деци и њиховим маjкама. Међу логорашима  се налазило и много сирочади коjима су оба родитеља била убиjена. Многа деца су била jедноставно одузета и депортована у логоре да чекаjу смрт. Захваљуjући угледном аустриjском пореклу, везама и познанством са немачким официрима, Диана jе успела да ослободи огроман броj деце. Спашена деца била су углавном смештена у хрватским породицама,  jедан део у обjектим католичке цркве, црвеног крста и другим установама са коjима jе Диjана остварила везу. Акциjу спашавања малих логораша животом jе платило jеданаест Дианиних сарадника и помагача. Убиjени су од стране џелата беспомоћне деце.

Дианина листа броjи 12 000 дечиjих имена

У свом дневнику,  коjи покрива период од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. године, Диана каже:

10. jул 1942, Стара Градишка: Нека деца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Риjеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су делимично тамо, а делимично од нас преузета касниjе, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена дjеца. А свако jе имало маjку коjа jе за њим горко плакала, имало jе своj дом, своjу одећу, а сад jе трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет мjесеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгаjано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну; каква неизмерна туга, каква бол. Пре подне jе дошао и Лубурић. Био jе бесан што мора да преда децу. Рекао jе да има довољно католичке деце коjа у Загребу расту у беди. Нека се за њих бринемо. Онда нам jе опет претио, да само о његовоj доброj вољи зависи хоће ли нас пустити из логора.

Toкoм акциjе, Диана jе вoдилa кaртoтeку сa свим дoступним пoдaцимa o дeци кoja су извeдeнa из лoгoрa. Свe je рaђeнo с циљeм дa сe дeцa, по завршетку рата, врaтe своjим породицама. Упркос Дианиноj доброj жељи, многа деца одрасла су са промењеним идентитетом и никада нису сазнала истину о свом пореклу. Наиме, одмaх нaкoн рaтa припaдници OЗНA-e су oд Диaнe Будисaвљeвић oдузели кoмплeтну кaртoтeку сa фoтoгрaфиjaмa. Скoрo сви учeсници акциje нaшли су сe у нeмилoсти режима и били пoсмaтрaни с пoдoзрeњeм. Дианина понуда да своjим радом помогне на идентификациjи деце у Министарству ниjе прихваћена. После више покушаjа да на било какав начин помогне деци да пронађу своjу родбину, наjпосле се повукла, не говорећи никада о ономе што се дешавало тих ратних година. Црвени печат „братства и jединства“ за дуго година онемогућио jе било какво сазнање о Диани Будисављевић и њеноj акциjи.

Иако jе последњих година приметна тежња одређених кругова да се српска jавност упозна са хероjским делима Диане Будисављевић, она jе и данас заборављена. Остављена jе на маргинама историjе да чека ново време у коjем ће потомци народа коjег jе спашавала сазнати више о њоj, њеном подвигу и хероjству испољеном у доба наjвећег страдања српског народа. Њена бесмртна дела говоре више од речи коjе jе штедела до своjе смрти. Умрла jе у родном Инзбруку 1979. године, заборављена од свих и не тражећи ништа.

Пише: Стефан Брадоњић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ