О суочавању

Моја колегиница Радмила Пејић је пре неколико година сажето дефинисала природу и домете помирења после недавних ратова у југословенским земљама. „Ми говоримо о својим злоделима, а они о нашим…“, рекла је ироночно, али без огорчења.

У Србији, на телевизији са националном фреквенцијом, промовишу читанку за ученике завршних разреда средњих школа у којој је из више перспектива – са стајалишта разних националних историографија – представљено раздобље од Другог светског рата до 2008. године. Иста београдска професорка која ових дана представља ову књигу у настанку, уређивала је пре непуних шест година српско издање четворотомне хрестоматије – приручника за професоре. Све то привукло је онда занимање јавности. Не видим штету од било које књиге писане у складу са општеприхваћеном историографском методологијом. Штета је само што о свему има речи само у Србији, а од 4 милиона ученика широм Балкана који су теоретски могли да уче и из ове четири књиге употребљавало ју је, хвале се носиоци тог пројекта, њих 8.000 (дакле 2 промила)…

Шта је проблем са оваквим пројектима?

Пре свега реч је о принципима. Научним: да је бесмислено говорити о сучељавању националних историографија ако на једној страни имамо младе или победничке националне покрете, а на другој одавно формирану, поражену нацију у заласку. Помало је комично да се сучељавају протагонисти националистичком меинстрима који је, рецимо све Македноце представио као наследнике Александра Великог, а косовске Албанце као староседеоце Балкана, са српсим историчарима који у време када су уређивали збирку извора нису пропстули да у хронологији Косовску битку објасне као битку Османлија са војском некакве хришћанске коалиције. Чак и ако не желе да представљају српску историографију у том сусрету историографија, као слободни научници и интелектуалци требало би да следе оно што је наш велики историчар, интелектуалац и професор Сима Ћирковић доказао још 1989. године. Ћирковић је утврдио да су у Косовској бици против Турака учествовале војске феудалаца из некадашњег српског царства и из Босне која је у то време баштинила краљевске традиције Немањића.

Из Европске уније, одакле и углавном потичу (макар кад је реч о финансирању оваквих пројеката) никако да стигне и некакав пример за узор. Да не говоримо о томе што поред тога што српску страну у овом сусрету историографија моделирају по сопственим жељама, никако да се САД и ЕУ саме суоче са својом улогом у грађанским ратовима на простору бивше Југославије. Њихова улога је увек изнад сваке критике. Као да нису биле трећа, а у случају БиХ пета страна у сукобу. Присећам се и белгијског стручњака, учесника пурификаторске цензуре уџбеника у Босни и Херцеговини, који је из садржаја избацио Његоша, али је инсистирао на „цивилизаторској мисији“ Бегије у Конгу на прелазу из 19. у 20. век.

На другој страни, прошле године хрватски наставници историје добили су свој приручник о грађанском рату из деведесетих година прошлог века (који сматрају „Домовинским ратом“). Један од аутора је пишући напустио чак и закључке сопствене докторске дисертације. Приручник је пропагандистички, навијачки, и апологестки и демонизаторски… У Уводу има много речи о Начертанију и Меморандуму САНУ који се Хрватском практично нису ни бавили, али зато улога Независне Државе Хрватске није ни споменута.

Шеф дипломатије, у новој хрватској влади која наводно доноси преокрет у државној политици, тражио је да Србија омогући да 57.900 овдашњих Хрвата буду заступљени у Народној скупштини. Поставља се међутим питање, да ли је то мешање у унутрашње послове једне суверене државе. Хрватска има закон којим је одеређена обавезна заступљеност мањина. Претходно су ове мањине сведене на неколико процената. Срба у Хрватској и даље је готово четрири пута више него Хрвата у Србији, која сама има готово двоструко бројније становништво. У Србији постоји низак цензус за кандидате мањина. Међутим, највећа и (колико ми је познато једина) хрватска странка у Србији – Демократски савез Хрвата у Војводини – није покушао да изађе тако на изборе и вероватно уђе у парламент. Уместо тога ДСХВ је ушао у предизборну коалицију са Демократском странком… Ипак, из земље у којој су разбијали ћирилићне табле и коначно их у дослуху са Уставним судом и укинули, стижу примедбе и „пријатељска инсистирања“…

О Црној Гори ни речи у овој борби за прошлост, идентитет и политички утицај… Званична Црна Гора је своју историју замало свела на прошлост једног човека – Мила Ђукановића. А за даљу прошлост довољна је историја емиграције 1919. године и наравно малена Дукља… Стране невладине организације које имају толики утицај на Србију не миле се више званичној Подгорици… Стижу њихови извештаји који говоре о ауторитарном режиму, тоталитарног наслеђа који је огрезао у корупцију… Заниљмиво је да, када се неко на Западу одважи да примети тако нешто не наиђе на занимање бриселске бирократије… Сви знамо зашто.

Извор: НАПРЕДНИ КЛУБ

Везане вијести:

У Хрватској су на сцени сви облици деструкције и ниподоштавања остатака српског народа, изражена мржња и ксенофобија

Бранитеље боли истина о масакру

Хрватска снима филм о Готовини