Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

O suočavanju

Datum objave: nedelja, 13 marta, 2016
Objavljeno u Oluja
Veličina slova: A- A+
Kolona izbjeglih Srba iz Hrvatske
Kolona izbjeglih Srba iz Hrvatske

Moja koleginica Radmila Pejić je pre nekoliko godina sažeto definisala prirodu i domete pomirenja posle nedavnih ratova u jugoslovenskim zemljama. „Mi govorimo o svojim zlodelima, a oni o našim…“, rekla je ironočno, ali bez ogorčenja.

U Srbiji, na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, promovišu čitanku za učenike završnih razreda srednjih škola u kojoj je iz više perspektiva – sa stajališta raznih nacionalnih istoriografija – predstavljeno razdoblje od Drugog svetskog rata do 2008. godine. Ista beogradska profesorka koja ovih dana predstavlja ovu knjigu u nastanku, uređivala je pre nepunih šest godina srpsko izdanje četvorotomne hrestomatije – priručnika za profesore. Sve to privuklo je onda zanimanje javnosti. Ne vidim štetu od bilo koje knjige pisane u skladu sa opšteprihvaćenom istoriografskom metodologijom. Šteta je samo što o svemu ima reči samo u Srbiji, a od 4 miliona učenika širom Balkana koji su teoretski mogli da uče i iz ove četiri knjige upotrebljavalo ju je, hvale se nosioci tog projekta, njih 8.000 (dakle 2 promila)…

Šta je problem sa ovakvim projektima?

Pre svega reč je o principima. Naučnim: da je besmisleno govoriti o sučeljavanju nacionalnih istoriografija ako na jednoj strani imamo mlade ili pobedničke nacionalne pokrete, a na drugoj odavno formiranu, poraženu naciju u zalasku. Pomalo je komično da se sučeljavaju protagonisti nacionalističkom meinstrima koji je, recimo sve Makednoce predstavio kao naslednike Aleksandra Velikog, a kosovske Albance kao starosedeoce Balkana, sa srpsim istoričarima koji u vreme kada su uređivali zbirku izvora nisu propstuli da u hronologiji Kosovsku bitku objasne kao bitku Osmanlija sa vojskom nekakve hrišćanske koalicije. Čak i ako ne žele da predstavljaju srpsku istoriografiju u tom susretu istoriografija, kao slobodni naučnici i intelektualci trebalo bi da slede ono što je naš veliki istoričar, intelektualac i profesor Sima Ćirković dokazao još 1989. godine. Ćirković je utvrdio da su u Kosovskoj bici protiv Turaka učestvovale vojske feudalaca iz nekadašnjeg srpskog carstva i iz Bosne koja je u to vreme baštinila kraljevske tradicije Nemanjića.

Iz Evropske unije, odakle i uglavnom potiču (makar kad je reč o finansiranju ovakvih projekata) nikako da stigne i nekakav primer za uzor. Da ne govorimo o tome što pored toga što srpsku stranu u ovom susretu istoriografija modeliraju po sopstvenim željama, nikako da se SAD i EU same suoče sa svojom ulogom u građanskim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Njihova uloga je uvek iznad svake kritike. Kao da nisu bile treća, a u slučaju BiH peta strana u sukobu. Prisećam se i belgijskog stručnjaka, učesnika purifikatorske cenzure udžbenika u Bosni i Hercegovini, koji je iz sadržaja izbacio Njegoša, ali je insistirao na „civilizatorskoj misiji“ Begije u Kongu na prelazu iz 19. u 20. vek.

Na drugoj strani, prošle godine hrvatski nastavnici istorije dobili su svoj priručnik o građanskom ratu iz devedesetih godina prošlog veka (koji smatraju „Domovinskim ratom“). Jedan od autora je pišući napustio čak i zaključke sopstvene doktorske disertacije. Priručnik je propagandistički, navijački, i apologestki i demonizatorski… U Uvodu ima mnogo reči o Načertaniju i Memorandumu SANU koji se Hrvatskom praktično nisu ni bavili, ali zato uloga Nezavisne Države Hrvatske nije ni spomenuta.

Šef diplomatije, u novoj hrvatskoj vladi koja navodno donosi preokret u državnoj politici, tražio je da Srbija omogući da 57.900 ovdašnjih Hrvata budu zastupljeni u Narodnoj skupštini. Postavlja se međutim pitanje, da li je to mešanje u unutrašnje poslove jedne suverene države. Hrvatska ima zakon kojim je odeređena obavezna zastupljenost manjina. Prethodno su ove manjine svedene na nekoliko procenata. Srba u Hrvatskoj i dalje je gotovo četriri puta više nego Hrvata u Srbiji, koja sama ima gotovo dvostruko brojnije stanovništvo. U Srbiji postoji nizak cenzus za kandidate manjina. Međutim, najveća i (koliko mi je poznato jedina) hrvatska stranka u Srbiji – Demokratski savez Hrvata u Vojvodini – nije pokušao da izađe tako na izbore i verovatno uđe u parlament. Umesto toga DSHV je ušao u predizbornu koaliciju sa Demokratskom strankom… Ipak, iz zemlje u kojoj su razbijali ćirilićne table i konačno ih u dosluhu sa Ustavnim sudom i ukinuli, stižu primedbe i „prijateljska insistiranja“…

O Crnoj Gori ni reči u ovoj borbi za prošlost, identitet i politički uticaj… Zvanična Crna Gora je svoju istoriju zamalo svela na prošlost jednog čoveka – Mila Đukanovića. A za dalju prošlost dovoljna je istorija emigracije 1919. godine i naravno malena Duklja… Strane nevladine organizacije koje imaju toliki uticaj na Srbiju ne mile se više zvaničnoj Podgorici… Stižu njihovi izveštaji koji govore o autoritarnom režimu, totalitarnog nasleđa koji je ogrezao u korupciju… Zaniljmivo je da, kada se neko na Zapadu odvaži da primeti tako nešto ne naiđe na zanimanje briselske birokratije… Svi znamo zašto.

Izvor: NAPREDNI KLUB

 

Vezane vijesti:

U Hrvatskoj su na sceni svi oblici destrukcije i nipodoštavanja ostataka srpskog naroda, izražena mržnja i ksenofobija

Branitelje boli istina o masakru

Hrvatska snima film o Gotovini

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top