O Jugi odlučivao „neko drugi“

Gde su danas i šta rade bivši visoki republički funkcioneri u SFRJ. Pokušaj spasavanja države pretvorio se u “putujući cirkus šestorice predsednika”. Momir Bulatović i Milan Kučan sada su penzioneri i nisu politički aktivni

KAD god se približi 29. novembar novinarskim stupcima se meri koliko je godina prošlo od bivše Juge, a usput i ima li tuge za prohujalim vremenima.

Kao pesak kroz prste iscurilo je gotovo četvrt veka kada su Jugoslaviju prekrili snegovi, paprat i šaš. Putovali su, za tog vakta, predsednici republika: Slobodan Milošević, Franjo Tuđman, Milan Kučan, Alija Izetbegović, Kiro Gligorov i Momir Bulatović diljem naše domovine. Ali, bio je to put bez povratka. Jugoslavija je završila u živom pesku, tonući sve dublje.

Već kod trećeg susreta predsednika šest republika održanog 11. aprila 1991. na Brdu kod Kranja, videlo se da se nešto iza brda valja. I pre nego što je sastanak započeo, znalo se da je mala šansa za dogovor, jer su predsednici morali da se usaglase oko modela razdruživanja i referenduma.

Za slovenačku javnost više nije bilo šanse za dogovor, pa se na putovanja predsednika, koja su započela 28. marta u Splitu, gledalo sa nepoverenjem. U vili “Dalmacija” Franjo Tuđman je tada predložio ili savez suverenih država, ili razlaz, a to je u aprilu u Beogradu podržao Kiro Gligorov. Četvrti susret “putujućih predsednika” održan je 18. aprila u vili “Biljana” na Ohridu, a peti 29. aprila na Cetinju. Poslednji, šesti sastanak, bio je 6. juna u Sarajevu. Usledio je još samo jedan sastanak, 12. juna u Splitu, ali u okrnjenom sastavu – Tuđman, Milošević i Izetbegović.

Kraj tog “muljanja” među nekim predsednicima naših republika nije mogla da opere ni Biljana, na Ohridskite izvori!

Gde su danas ti predsednici nije teško utvrditi. Sloba Milošević, Franjo Tuđman, Alija Izetbegović i Kiro Gligorov su umrli, a o proteklim vremenima za “Novosti” nam svedoče Milan Kučan i Momir Bulatović.

Milan Kučan je i danas duboko uveren da su svi potezi koje je vuklo partijsko rukovodstvo Slovenije devedesetih godina bili ispravni i da lično nije kriv za raspad Jugoslavije. Nedavno su objavljeni i njegovi memoari, u kojima tvrdi da je to bio “otpor srboslaviji”. Navodi da je bio uveren da je novom režimu u Beogradu, koji je simbolizovao Milošević, ideološka i teoretska platforma Memorandum Srpske akademije nauka, i da se Jugoslavija pretvara u “srboslaviju”.

Milan Kučan aktivno je učestvovao u političkom životu Slovenije i posle odlaska sa svih funkcija. Odigrao je jednu od važnijih uloga u svrgavanju Janeza Janše sa vlasti, a aktivno je podržavao slovenačku levicu. Posle dolaska Mire Cerara za premijera, Kučan više nije politički aktivan.

Privatno, Kučan često odlazi na proslave slovenačkih partizanskih jedinica, a dok je bio u fizičkoj snazi voleo je planinarenje i često odlazio na Triglav. Kada je imao problema sa zdravljem operisan je u Švajcarskoj, na račun slovenačkog zdravstvenog fonda. Penzija sa dodacima mu iznosi 3.300 evra.

Kao pesak kroz prste iscurilo je gotovo četvrt veka kada su Jugoslaviju prekrili snegovi, paprat i šaš. Putovali su, za tog vakta, predsednici republika: Slobodan Milošević, Franjo Tuđman, Milan Kučan, Alija Izetbegović, Kiro Gligorov i Momir Bulatović diljem naše domovine. Ali, bio je to put bez povratka. Jugoslavija je završila u živom pesku, tonući sve dublje.

Već kod trećeg susreta predsednika šest republika održanog 11. aprila 1991. na Brdu kod Kranja, videlo se da se nešto iza brda valja. I pre nego što je sastanak započeo, znalo se da je mala šansa za dogovor, jer su predsednici morali da se usaglase oko modela razdruživanja i referenduma.

Za slovenačku javnost više nije bilo šanse za dogovor, pa se na putovanja predsednika, koja su započela 28. marta u Splitu, gledalo sa nepoverenjem. U vili “Dalmacija” Franjo Tuđman je tada predložio ili savez suverenih država, ili razlaz, a to je u aprilu u Beogradu podržao Kiro Gligorov. Četvrti susret “putujućih predsednika” održan je 18. aprila u vili “Biljana” na Ohridu, a peti 29. aprila na Cetinju. Poslednji, šesti sastanak, bio je 6. juna u Sarajevu. Usledio je još samo jedan sastanak, 12. juna u Splitu, ali u okrnjenom sastavu – Tuđman, Milošević i Izetbegović.

Kraj tog “muljanja” među nekim predsednicima naših republika nije mogla da opere ni Biljana, na Ohridskite izvori!

Gde su danas ti predsednici nije teško utvrditi. Sloba Milošević, Franjo Tuđman, Alija Izetbegović i Kiro Gligorov su umrli, a o proteklim vremenima za “Novosti” nam svedoče Milan Kučan i Momir Bulatović.

Milan Kučan je i danas duboko uveren da su svi potezi koje je vuklo partijsko rukovodstvo Slovenije devedesetih godina bili ispravni i da lično nije kriv za raspad Jugoslavije. Nedavno su objavljeni i njegovi memoari, u kojima tvrdi da je to bio “otpor srboslaviji”. Navodi da je bio uveren da je novom režimu u Beogradu, koji je simbolizovao Milošević, ideološka i teoretska platforma Memorandum Srpske akademije nauka, i da se Jugoslavija pretvara u “srboslaviju”.

Milan Kučan aktivno je učestvovao u političkom životu Slovenije i posle odlaska sa svih funkcija. Odigrao je jednu od važnijih uloga u svrgavanju Janeza Janše sa vlasti, a aktivno je podržavao slovenačku levicu. Posle dolaska Mire Cerara za premijera, Kučan više nije politički aktivan.

Privatno, Kučan često odlazi na proslave slovenačkih partizanskih jedinica, a dok je bio u fizičkoj snazi voleo je planinarenje i često odlazio na Triglav. Kada je imao problema sa zdravljem operisan je u Švajcarskoj, na račun slovenačkog zdravstvenog fonda. Penzija sa dodacima mu iznosi 3.300 evra.

Momir Bulatović nas podseća da je u knjizi svojih političkih uspomena taj period naslovio “Putujući cirkus šestorice predsednika”. Za “Novosti” se seća:

– Stenograme sa svih tih sastanaka sam nosio u Hag, kao svedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću. Nažalost, nismo stigli da izgovorimo tu odbranu. Ali, postoji materijalni dokaz u stenogramima sa svih tih sednica, činjenice da je Slovenija htela odmah i po svaku cenu da napusti Jugoslaviju. Hrvatska je bila prinuđena da sledi njen primer, a Bosna je znala da će biti krvava i kolateralna šteta slovenačke sebičnosti.

Da li je sastanak 12. marta 1991. godine bila poslednja šansa da se, na neki način, spase Jugoslavija?

– Sva ta zbivanja potvrđuju istorijsku činjenicu da nijedna Jugoslavija ne nastaje niti nestaje voljom svojih konstitutivnih naroda. Ovo je sve bilo odlučeno tamo negde sa strane, o čemu sam dobio i neposrednu potvrdu Milana Kučana kada sam ga pitao da li je srećan sa onim što je uradio, njegov odgovor je bio: “Nemoj, Momo, nisam se ja pitao”.

Bulatović dalje kaže da JNA kao izraz ondašnje Jugoslavije nije mogla da spase zemlju, već jedino da bude resurs, izvor za stvaranje budućih sukobljenih armija. Kada je federalna zemlja u pitanju, ona ne može biti spasena federalnom vojskom.

-Meni je žao što nismo imali dovoljno mudrosti da se razdružimo na način koji bi bio civilizovan. Politiku sam napustio 2001. godine, iako ona mene ne pušta sve do dana današnjeg. Živim od nacionalne penzije kao bivši predsednik Crne Gore. Čitam više nego što pišem, pratim svetski finansijski rat i navijam za Rusiju i Kinu u borbi protiv dolara i radi okončanja neoliberalnog kapitalističkog sistema, koji je svet doveo do ivice ekonomske propasti i trećeg svetskog rata.

Danas je Bulatović redovan profesor na Evropskom univerzitetu u Beogradu, trenutno u stanju mirovanja. I kaže da njegove izjave o poslednjim događajima u Crnoj Gori ne znače povratak u politiku:

To predstavlja samo odgovornost prema zbivanjima u mojoj državi.

BOGIĆEVIĆ: NA PROGLAŠENjE RATA NISAM MOGAO DA PRISTANEM

U MARTU 1991, kada je Predsedništvo SFRJ odlučivalo da li će podržati predlog JNA u uvođenju vanrednog stanja u zemlji, Bogić Bogićević, predstavnik Bosne i Hercegovine, svojim glasom sprečio je izglasavanje takve odluke.

Danas, posle protoka toliko vremena, pitamo ga da li bi učinio isto. Nalazimo ga u Sloveniji, i nemajući puno vremena za razgovor, kratko nam je rekao:

– Naravno da bih učinio isto: to nije bilo uvođenje vanrednog stanja, nego proglašavanje rata, na šta nisam smeo da pristanem.

Bogić Bogićević, po profesiji sociolog, posle tih događaja u bivšoj Jugoslaviji bio je poslanik u Predstavničkom domu Parlamenta SR BiH, potpredsednik Socijaldemokratske partije Bosne i Hercegovine i predsednik Olimpijskog komiteta BiH.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Karl Bilt: Rata ne bi bilo da je Alija prihvatio Kutiljerov plan

PISMO ANGLISTE BRITANSKOM AMBASADORU: VAŠA ZEMLjA NEMA MORALNO PRAVO…

Zašto Srbi imaju slabu, a Hrvati veoma jaku nacionalnu svest