Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

О Југи одлучивао “неко други”

Датум објаве: уторак, 24 новембра, 2015
Величина слова: A- A+

Где су данас и шта раде бивши високи републички функционери у СФРЈ. Покушај спасавања државе претворио се у “путујући циркус шесторице председника”. Момир Булатовић и Милан Кучан сада су пензионери и нису политички активни

Карикатура Ранка Гузине настала у време распада некадашње Југославије
Карикатура Ранка Гузине настала у време распада некадашње Југославије

КАД год се приближи 29. новембар новинарским ступцима се мери колико је година прошло од бивше Југе, а успут и има ли туге за прохујалим временима.

Као песак кроз прсте исцурило је готово четврт века када су Југославију прекрили снегови, папрат и шаш. Путовали су, за тог вакта, председници република: Слободан Милошевић, Фрањо Туђман, Милан Кучан, Алија Изетбеговић, Киро Глигоров и Момир Булатовић диљем наше домовине. Али, био је то пут без повратка. Југославија је завршила у живом песку, тонући све дубље.

Већ код трећег сусрета председника шест република одржаног 11. априла 1991. на Брду код Крања, видело се да се нешто иза брда ваља. И пре него што је састанак започео, знало се да је мала шанса за договор, јер су председници морали да се усагласе око модела раздруживања и референдума.

За словеначку јавност више није било шансе за договор, па се на путовања председника, која су започела 28. марта у Сплиту, гледало са неповерењем. У вили “Далмација” Фрањо Туђман је тада предложио или савез суверених држава, или разлаз, а то је у априлу у Београду подржао Киро Глигоров. Четврти сусрет “путујућих председника” одржан је 18. априла у вили “Биљана” на Охриду, а пети 29. априла на Цетињу. Последњи, шести састанак, био је 6. јуна у Сарајеву. Уследио је још само један састанак, 12. јуна у Сплиту, али у окрњеном саставу – Туђман, Милошевић и Изетбеговић.

Крај тог “муљања” међу неким председницима наших република није могла да опере ни Биљана, на Охридските извори!

Где су данас ти председници није тешко утврдити. Слоба Милошевић, Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић и Киро Глигоров су умрли, а о протеклим временима за “Новости” нам сведоче Милан Кучан и Момир Булатовић.

Милан Кучан је и данас дубоко уверен да су сви потези које је вукло партијско руководство Словеније деведесетих година били исправни и да лично није крив за распад Југославије. Недавно су објављени и његови мемоари, у којима тврди да је то био “отпор србославији”. Наводи да је био уверен да је новом режиму у Београду, који је симболизовао Милошевић, идеолошка и теоретска платформа Меморандум Српске академије наука, и да се Југославија претвара у “србославију”.

Милан Кучан активно је учествовао у политичком животу Словеније и после одласка са свих функција. Одиграо је једну од важнијих улога у свргавању Јанеза Јанше са власти, а активно је подржавао словеначку левицу. После доласка Мире Церара за премијера, Кучан више није политички активан.

Приватно, Кучан често одлази на прославе словеначких партизанских јединица, а док је био у физичкој снази волео је планинарење и често одлазио на Триглав. Када је имао проблема са здрављем оперисан је у Швајцарској, на рачун словеначког здравственог фонда. Пензија са додацима му износи 3.300 евра.

Као песак кроз прсте исцурило је готово четврт века када су Југославију прекрили снегови, папрат и шаш. Путовали су, за тог вакта, председници република: Слободан Милошевић, Фрањо Туђман, Милан Кучан, Алија Изетбеговић, Киро Глигоров и Момир Булатовић диљем наше домовине. Али, био је то пут без повратка. Југославија је завршила у живом песку, тонући све дубље.

Већ код трећег сусрета председника шест република одржаног 11. априла 1991. на Брду код Крања, видело се да се нешто иза брда ваља. И пре него што је састанак започео, знало се да је мала шанса за договор, јер су председници морали да се усагласе око модела раздруживања и референдума.

За словеначку јавност више није било шансе за договор, па се на путовања председника, која су започела 28. марта у Сплиту, гледало са неповерењем. У вили “Далмација” Фрањо Туђман је тада предложио или савез суверених држава, или разлаз, а то је у априлу у Београду подржао Киро Глигоров. Четврти сусрет “путујућих председника” одржан је 18. априла у вили “Биљана” на Охриду, а пети 29. априла на Цетињу. Последњи, шести састанак, био је 6. јуна у Сарајеву. Уследио је још само један састанак, 12. јуна у Сплиту, али у окрњеном саставу – Туђман, Милошевић и Изетбеговић.

Крај тог “муљања” међу неким председницима наших република није могла да опере ни Биљана, на Охридските извори!

Где су данас ти председници није тешко утврдити. Слоба Милошевић, Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић и Киро Глигоров су умрли, а о протеклим временима за “Новости” нам сведоче Милан Кучан и Момир Булатовић.

Милан Кучан је и данас дубоко уверен да су сви потези које је вукло партијско руководство Словеније деведесетих година били исправни и да лично није крив за распад Југославије. Недавно су објављени и његови мемоари, у којима тврди да је то био “отпор србославији”. Наводи да је био уверен да је новом режиму у Београду, који је симболизовао Милошевић, идеолошка и теоретска платформа Меморандум Српске академије наука, и да се Југославија претвара у “србославију”.

Милан Кучан активно је учествовао у политичком животу Словеније и после одласка са свих функција. Одиграо је једну од важнијих улога у свргавању Јанеза Јанше са власти, а активно је подржавао словеначку левицу. После доласка Мире Церара за премијера, Кучан више није политички активан.

Приватно, Кучан често одлази на прославе словеначких партизанских јединица, а док је био у физичкој снази волео је планинарење и често одлазио на Триглав. Када је имао проблема са здрављем оперисан је у Швајцарској, на рачун словеначког здравственог фонда. Пензија са додацима му износи 3.300 евра.

Милан Кучан
Милан Кучан

Момир Булатовић нас подсећа да је у књизи својих политичких успомена тај период насловио “Путујући циркус шесторице председника”. За “Новости” се сећа:

– Стенограме са свих тих састанака сам носио у Хаг, као сведок одбране на суђењу Слободану Милошевићу. Нажалост, нисмо стигли да изговоримо ту одбрану. Али, постоји материјални доказ у стенограмима са свих тих седница, чињенице да је Словенија хтела одмах и по сваку цену да напусти Југославију. Хрватска је била принуђена да следи њен пример, а Босна је знала да ће бити крвава и колатерална штета словеначке себичности.

Да ли је састанак 12. марта 1991. године била последња шанса да се, на неки начин, спасе Југославија?

– Сва та збивања потврђују историјску чињеницу да ниједна Југославија не настаје нити нестаје вољом својих конститутивних народа. Ово је све било одлучено тамо негде са стране, о чему сам добио и непосредну потврду Милана Кучана када сам га питао да ли је срећан са оним што је урадио, његов одговор је био: “Немој, Момо, нисам се ја питао”.

Булатовић даље каже да ЈНА као израз ондашње Југославије није могла да спасе земљу, већ једино да буде ресурс, извор за стварање будућих сукобљених армија. Када је федерална земља у питању, она не може бити спасена федералном војском.

Момир Булатовић
Момир Булатовић

-Мени је жао што нисмо имали довољно мудрости да се раздружимо на начин који би био цивилизован. Политику сам напустио 2001. године, иако она мене не пушта све до дана данашњег. Живим од националне пензије као бивши председник Црне Горе. Читам више него што пишем, пратим светски финансијски рат и навијам за Русију и Кину у борби против долара и ради окончања неолибералног капиталистичког система, који је свет довео до ивице економске пропасти и трећег светског рата.

Данас је Булатовић редован професор на Европском универзитету у Београду, тренутно у стању мировања. И каже да његове изјаве о последњим догађајима у Црној Гори не значе повратак у политику:

То представља само одговорност према збивањима у мојој држави.

Богић Богићевић
Богић Богићевић

БОГИЋЕВИЋ: НА ПРОГЛАШЕЊЕ РАТА НИСАМ МОГАО ДА ПРИСТАНЕМ

У МАРТУ 1991, када је Председништво СФРЈ одлучивало да ли ће подржати предлог ЈНА у увођењу ванредног стања у земљи, Богић Богићевић, представник Босне и Херцеговине, својим гласом спречио је изгласавање такве одлуке.

Данас, после протока толико времена, питамо га да ли би учинио исто. Налазимо га у Словенији, и немајући пуно времена за разговор, кратко нам је рекао:

– Наравно да бих учинио исто: то није било увођење ванредног стања, него проглашавање рата, на шта нисам смео да пристанем.

Богић Богићевић, по професији социолог, после тих догађаја у бившој Југославији био је посланик у Представничком дому Парламента СР БиХ, потпредседник Социјалдемократске партије Босне и Херцеговине и председник Олимпијског комитета БиХ.

 

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести:

Карл Билт: Рата не би било да је Алија прихватио Кутиљеров план

ПИСМО АНГЛИСТЕ БРИТАНСКОМ АМБАСАДОРУ: ВАША ЗЕМЉА НЕМА МОРАЛНО ПРАВО…

Зашто Срби имају слабу, а Хрвати веома јаку националну свест

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top