О евет-ефендији

Иво Андрић каже да је у своје време на турском двору постојало нарочито звање: евет-ефендија. Његова дужност била је да клима главом на све што султан каже… Андрић, на жалост, није записао ништа више о овом занимању. Ни код других нисмо нашли ништа о евет-ефендији. О свему осталом можемо само нагађати. Рецимо: како је изгледао опис радног места евет-ефендије? Колико је било извршилаца? Које су услове морали да испуне?

Из штурог податка да је дужност евет-ефендије била искључиво да клима главом на све што султан каже, могао би се стећи утисак да је то био једноставан посао, да га је могао обављати свако. То може помислити само лаик и онај ко се не удубљује у важност и деликатност оваквог посла. Султан не би у својој близини трпео простака који би механички клатарио главом горе-доле као да отреса зобницу. Климање главом је морало бити строго, одговорно и убедљиво. Могао је климати само онај са урођеним смислом за климање, онај који је у свако климнуће веровао целим својим бићем. Као што знамо, има климања и – климања!

Можемо само претпоставити каква су све климања била потребна да би султан био задовољан. Било је ту различитих климоглава, подизања обрва (једне или обе), мрдања ушима, набирања чела, пућења и извијања усана, ширења и скупљања зеница, спуштања и подизања очних капака, наклона под разним угловима – од једва приметних до најдубљих – већ према томе шта је султан рекао и каква му је подршка највише одговарала. Морала је то бити не само читава једна филозофија него и префињена уметност. Не можемо ни наслутити колико има варијанти климоглава. Вероватно да је немогуће преписати све финесе које се могу постићи само климањем главе без других реквизита. Али ако је евет-ефендија имао капу, браду, штап, бркове, перику, столицу, униформу – није лако ни замислити колико је било сложено и важно ово занимање…

Наше је мишљење да је евет-ефендија морао бити само један и да султан није ово занимање проширивао на широке народне масе. За ту одговорну функцију био је довољан само један извршилац, под условом да је изабран најбољи, најхрабрији, најугледнији, најобразованији. Султан је морао водити рачуна да ову дужност повери ономе коме је највише веровао не само он него и цео народ. То је свакако био неко од најбоље куће, најплеменитије лозе, беспрекорне прошлости, највећих заслуга, неустрашив и неподмитљив. Ако се најбољи прихвати улоге евет-ефендије, довољан је један за цело царство. Положај евет-ефендије морао је бити најугледнији и није га могао заузети ко било. Султан је знао коме да га повери.

Наравно, ово су само претпоставке у недостатку правих података о овом необичном звању чије је постојање само забележио Иво Андрић.

Аутор: Матија Бећковић

Извор: ИСКРА

Везане вијести: Матија Бећковић