Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Поводом текста Вељка Ђурића Мишине „Шта је Никола Жутић хтео да каже?“.
Др Вељко Ђурић Мишина је објавио на сајту „Видовдан“ 8. новембра 2018. свој одговор др Николи Жутићу под насловом „Шта је Никола Жутић хтео да каже?“. У том тексту споменуо је и моје име; „крив“ сам мом дугогодишњем пријатељу В. Ђурићу само зато што Н. Жутић у свом чланку „Антисрпски фалсификати у уџбеницима историје“ позитивно пише о мом чланку о броју жртава у Југославији 1941-1945, објављеном у „Политици“ 8. октобра о. г. То је било довољно да Ђурић пређе са аргумената на лични ниво и запише да се „лажно представљам као историчар“. Као повод (не разлог!) је послужила чињеница да сам ја заиста завршио студиј на правном факултету а не на одељењу за историју филозофског факултета. Нећу овде понављати оно што сам у вези мог историографског рада, због сличних примедби В. Ђ., већ записао у „Политици“ од 11. октобра о. г.
Могу само да запитам Вељка Ђурића, који се углавном бави историографијом Југославије од 1918. до 1945: да ли зна да је на Филозофском факултету у Београду катедру за историју Југославије (раздобље 1918–1978) основао (уз др Јована Марјановића) правник по образовању, др Бранко Петрановић; и да је он и водио ту катедру од 1981. до своје смрти 1994. По истој логици питам се да ли можемо да очекујемо да ће др Вељко Ђурић увредити и пок. историчара и шефа једне катедре на одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, Бранка Петрановића, са истом „квалификацијом“. Нећу више о овоме – паметнима ће бити доста а за оне друге немам времена да га узалуд трошим.
Оставимо сада по страни чињеницу да је ту трибину организовао председник удружења „Јадовно“ из Бања Луке, др Душан Басташић, и да је, као што се на снимку види, В. Ђурић седео са његове десне стране. Људи мењају мишљења, па је тако и Вељко, од позитивног дошао до негативног мишљења о Душану – помислих. Али, зар је и о др Затезалу мишљење променио? Шта је том приликом Ђурић рекао о Ђ. Затезалу види се од 18. минута снимка: „О Јадовну постоји један веома коректан и веома солидан рад, до сада најпотпунији. То је рад Ђура Затезала, објављен у две књиге, најбољег познаваоца те теме, објавио је својевремено Музеј жртава геноцида, у тиражу од 3000 примерака, што је за наше услове велики тираж, у жељи да припомогне народу да сазна шта је то Ђуро Затезало урадио, до којих података је дошао…“.
По мојим информацијама, обдукција тела није вршена; дакле, стварни узрок смрти остаће заувек непознат. 28. јула 2017., др. Ђуро Затезало је у месту Крњак на Кордуну имао промоцију другог издања своје књиге сведочанстава о усташком геноциду над Србима 1941-1945. „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“. Прво издање (Загреб, 2005.) било је скраћено у неким важним и потресним деловима, па је 2017. уз помоћ добротвора из Немачке, објављено потпуно издање (Бањалука – Карловац, Eпархија горњокарловачка). По сведочењу једног човека, Затезало је тога дана рекао да мора склонити рукопис књиге о операцији Олуја из куће у Доњим Дубравама (у кући су се налазили и његов архив и библиотека); било је очито да се боји за судбину рукописа. Девет дана касније је преминуо у трагичним околностима.
Тако је, августа прошле године, у свом родном селу Доње Дубраве, близу Карловца, завршио свој живот историчар геноцида над Србима у Хрватској 1941-1945. др. Ђуро Затезало.
У Београду нико се о свему овоме није заинтересовао; надлежни су вероватно били заузети гледањем наказних ријалити програма на два (за проститутке) „угледна“ ТВ канала.
Када су, априла тескобне 1992. у Туђмановом Загребу, у пожару у свом стану смртно страдали хрватски историчари др Иван Јелић и др Фикрета Јелић-Бутић, истрага је вршена али није обухватила чињеницу да је покојна историчарка неколико дана пре смрти обавестила једног пријатеља да их прате. Ни то да је Иван Јелић говорио да би „повијест изгледала другачије, да може да објави све што има“ (био је члан Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, бавио се историјом Комунистичке партије Хрватске, у врeме титоизма били су му доступни сви архивски фондови и претпоставља се да је имао документе о усташко-комунистичком споразуму о стварању КП НДХ, априла 1941). Троје историчара страдалих у пожарима.
Ко верује у случајности, нека верује и даље.
Спреман сам да, почетком следеће године, организујемо јавни сусрет или трибину и да о питању наших жртава поразговарамо и разлике у ставовима премостимо аргументовано, као пристојни људи.
P. S. Сада, одгледавши још једном Ђурићев наступ 19. фебруара 2014. у парохијском дому храма Светог Саве, видим да је тада др Бранка Петрановића, правника по образовању, назвао „најугледнијим историчарем“ (15´20ʺ јутјуб снимка). Лакнуло ми је.
Извор: Стање ствари
2 Responses
Зашто се не отворе архиве за слободне историчаре. Шта се толико крије?. То треба бити тема, а не патетика ,, како су жртве плакале док су убијане,,. Знам да кога год проверим од жртава у Дервенти , који су одведени за јадовно , а за које сазнам од њихових фамијија, се не наналазе ни у књизи господина Затезала, а ни у пописа жртава рата. ……. ШТА ЈЕ ТО …. ДОКЛЕ МАНИПУЛАЦИЈА.
Na ljutu flasu hladna voda!