Никола Милованчев: Назив Меморијални центaр „Старо сајмиште“ увредљив за жртве

Сматрам да ни сам назив „Меморијални центар Старо Сајмиште“ није најбољи, чак је и увредљив за жртве.

На сајту Министарства културе објављен је у петак 11. октобра нацрт Закона о меморијалном центру „Старо сајмиште“ који, нажалост, није припремило Министарство културе, већ радна група Владе.

Наводим „нажалост“ јер верујем, да би Министарство припремило квалитетнији предлог од Радне групе. Шта рећи о нацрту Закона? Пре свега да је то предлог закона на који смо дуго чекали и који је преко потребан да би се заштитио девастирани простор некадашњег логора Земун и сећање на жртве монструозних злочина ту почињених 1941-1944. Затим, неразумљиво је да нису предвиђене организоване јавне расправе на којима би струка и јавност изрекле своје мишљење о Нацрту закона, и да је рок за писмене  предлоге јако кратак: до 1. новембра.

Као да неко жели да избегне јавну расправу о слабостима Нацрта закона. Комисија која је основана за решење тог питања је имала четрдесетак седница у року од пет година, од 2014. а сада јавност и струка имају на располагању 15 радних дана!

Сматрам  да у Нацрту закона постоји и више добрих одредби, а међу њима је и 2. члан „Значење кључних појмова“. Шта оцењујем као садржајне слабости Нацрта закона о меморијалном центру? Њиме се предвиђа да у Управни одбор Меморијалног центра уђу два представника Владе, два представника запослених и три представника мањина страдалих у логору: један из ромске мањине и два из Савеза јеврејских општина Србије (СЈОС). Значи, нема представника институција српског народа чији су припадници највише страдали у логору – чак ни Српске академија наука и уметности!

Свака част представницима владе, али они нису задужени да се баве историографијом, истраживањем злочина над нашим народом у прошлости – то је предмет рада других институција. Такво решење не може да опстане. Зато предлажем да се (донекле сразмерно броју жртава) повећа број чланова Управног одбора за три: два из САНУ и једног из Матице српске (МС). За Надзорни одбор је предложено да има пет чланова: једног на предлог владе, једног из реда запослених, два из СЈОС и једног из ромске заједнице.

И овде би требало да се орган допуни са по једним чланом из САНУ и из Матице српске. Исто је и са програмским саветом „Прихватни логор Земун“ (у овом логору су Срби чинили више од 90 одсто жртава) – предвиђена су три члана на предлог органа државне управе и по један из националних институција ромске и јеврејске мањине – нико из националних српских институција; овај савет би требало допунити са по једим чланом из САНУ и једним из Матице српске.

Члан 10. Нацрта закона гласи „Међународна сарадња“ и немам примедби на њега. Међутим, не знам зашто је, поред овог члана, потребан и чл. 9 „Међународни савет Меморијалног центра“. То је једини предвиђени орган којем није одређен делокруг рада, нити бројчани састав – пише само да чланови могу да буду и страна физичка лица и представници страних правних лица (као да Србија нема довољно квалификованих историчара и музејских радника).

Које су компетенције тог тела није наведено. Број страних представника није предвиђен, нити ограничен (нпр. на 10 одсто или 20 одсто чланова тог савета), па они чак могу да буду и у већини! И то у меморијалном центру, институцији државе Србије, за коју пише да је финансирана од пореских обвезника Србије (из буџета).

Чак бих, донекле, можда и разумео ограничени (мањи број) страних историчара и музејских радника, али уколико би институције из којих потичу плаћале њихов рад а не грађани Србије.

Такође, сматрам да ни сам назив „Меморијални центар Старо Сајмиште“ није најбољи, чак је и увредљив за жртве. То је био логор Земун (Lager Semlin), који се простирао и изван простора београдског Сајма (бараке близу данашње палате Србија). Замислимо да неко систем логора Јасеновац назове само по највећем логору, Циглана.

Ову грешку у називу, увредљиву по жртве, не треба дозволити.   Да би био донет квалитетан Закон о меморијалном центру логора Земун, требало би рок за примедбе на Нацрт закона продужити за месец или два и у том времену Министарство културе би морало да организује јавну расправу, уз учешће представника институција, пре свега САНУ.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 18. 10. 2019)