Nikola Milovančev: Naziv Memorijalni centar „Staro sajmište“ uvredljiv za žrtve

Smatram da ni sam naziv „Memorijalni centar Staro Sajmište“ nije najbolji, čak je i uvredljiv za žrtve.

Na sajtu Ministarstva kulture objavljen je u petak 11. oktobra nacrt Zakona o memorijalnom centru „Staro sajmište“ koji, nažalost, nije pripremilo Ministarstvo kulture, već radna grupa Vlade.

Navodim „nažalost“ jer verujem, da bi Ministarstvo pripremilo kvalitetniji predlog od Radne grupe. Šta reći o nacrtu Zakona? Pre svega da je to predlog zakona na koji smo dugo čekali i koji je preko potreban da bi se zaštitio devastirani prostor nekadašnjeg logora Zemun i sećanje na žrtve monstruoznih zločina tu počinjenih 1941-1944. Zatim, nerazumljivo je da nisu predviđene organizovane javne rasprave na kojima bi struka i javnost izrekle svoje mišljenje o Nacrtu zakona, i da je rok za pismene  predloge jako kratak: do 1. novembra.

Kao da neko želi da izbegne javnu raspravu o slabostima Nacrta zakona. Komisija koja je osnovana za rešenje tog pitanja je imala četrdesetak sednica u roku od pet godina, od 2014. a sada javnost i struka imaju na raspolaganju 15 radnih dana!

Smatram  da u Nacrtu zakona postoji i više dobrih odredbi, a među njima je i 2. član „Značenje ključnih pojmova“. Šta ocenjujem kao sadržajne slabosti Nacrta zakona o memorijalnom centru? Njime se predviđa da u Upravni odbor Memorijalnog centra uđu dva predstavnika Vlade, dva predstavnika zaposlenih i tri predstavnika manjina stradalih u logoru: jedan iz romske manjine i dva iz Saveza jevrejskih opština Srbije (SJOS). Znači, nema predstavnika institucija srpskog naroda čiji su pripadnici najviše stradali u logoru – čak ni Srpske akademija nauka i umetnosti!

Svaka čast predstavnicima vlade, ali oni nisu zaduženi da se bave istoriografijom, istraživanjem zločina nad našim narodom u prošlosti – to je predmet rada drugih institucija. Takvo rešenje ne može da opstane. Zato predlažem da se (donekle srazmerno broju žrtava) poveća broj članova Upravnog odbora za tri: dva iz SANU i jednog iz Matice srpske (MS). Za Nadzorni odbor je predloženo da ima pet članova: jednog na predlog vlade, jednog iz reda zaposlenih, dva iz SJOS i jednog iz romske zajednice.

I ovde bi trebalo da se organ dopuni sa po jednim članom iz SANU i iz Matice srpske. Isto je i sa programskim savetom „Prihvatni logor Zemun“ (u ovom logoru su Srbi činili više od 90 odsto žrtava) – predviđena su tri člana na predlog organa državne uprave i po jedan iz nacionalnih institucija romske i jevrejske manjine – niko iz nacionalnih srpskih institucija; ovaj savet bi trebalo dopuniti sa po jedim članom iz SANU i jednim iz Matice srpske.

Član 10. Nacrta zakona glasi „Međunarodna saradnja“ i nemam primedbi na njega. Međutim, ne znam zašto je, pored ovog člana, potreban i čl. 9 „Međunarodni savet Memorijalnog centra“. To je jedini predviđeni organ kojem nije određen delokrug rada, niti brojčani sastav – piše samo da članovi mogu da budu i strana fizička lica i predstavnici stranih pravnih lica (kao da Srbija nema dovoljno kvalifikovanih istoričara i muzejskih radnika).

Koje su kompetencije tog tela nije navedeno. Broj stranih predstavnika nije predviđen, niti ograničen (npr. na 10 odsto ili 20 odsto članova tog saveta), pa oni čak mogu da budu i u većini! I to u memorijalnom centru, instituciji države Srbije, za koju piše da je finansirana od poreskih obveznika Srbije (iz budžeta).

Čak bih, donekle, možda i razumeo ograničeni (manji broj) stranih istoričara i muzejskih radnika, ali ukoliko bi institucije iz kojih potiču plaćale njihov rad a ne građani Srbije.

Takođe, smatram da ni sam naziv „Memorijalni centar Staro Sajmište“ nije najbolji, čak je i uvredljiv za žrtve. To je bio logor Zemun (Lager Semlin), koji se prostirao i izvan prostora beogradskog Sajma (barake blizu današnje palate Srbija). Zamislimo da neko sistem logora Jasenovac nazove samo po najvećem logoru, Ciglana.

Ovu grešku u nazivu, uvredljivu po žrtve, ne treba dozvoliti.   Da bi bio donet kvalitetan Zakon o memorijalnom centru logora Zemun, trebalo bi rok za primedbe na Nacrt zakona produžiti za mesec ili dva i u tom vremenu Ministarstvo kulture bi moralo da organizuje javnu raspravu, uz učešće predstavnika institucija, pre svega SANU.

Oprema: Stanje stvari

(Politika, 18. 10. 2019)