Niko ne traži ubice 14 srpskih žetelaca

Navršava se sedamnaest godina od stravičnog zločina u Starom Gracku kod Lipljana. Najhrabriji tog 23. jula 1999. otišli da sakupe pšenicu, ali su ih pokosili hici terorista

Kažu da s vremenom bol umine, prestane. Ali nije tako. Bol je sve veća, gotovo opipljiva. Jer, nema dana ni noći da se ne setim brata, oca i stričeva koji su pokošeni na njivama dok su sakupljali žito. Pokosili su ih rafali zlikovaca koji se i dalje slobodno šetaju, a naši pogubljeni mučenici i mi koji ih i dalje oplakujemo, ne možemo da ih prežalimo i godinama vapimo za pravdom.

S teškom mukom i sve teže, iz godine u godinu, svoju potresnu priču iznosi Slavica Janićijević Popović (43), iz Starog Gracka kod Lipljana, kojoj su u masakru nad četrnaestoricom žetelaca 23. jula 1999. godine ubijeni sedamnaestogodišnji brat Novica, otac Momčilo (50) i stričevi Mile (39) i Slobodan (39).

– Ubili su ih u petak, a moj Novica je u ponedeljak trebalo da napuni sedamnaest godina. Dobio je i poziv za regrutaciju, na koju je trebalo da ode u avgustu. Ali ni rođendan nije dočekao. Otišao je da pomogne komšijama da sakupe žito, koje je te godine bilo prezrelo, jer se od straha da ih ne napadnu Albanci ljudi iz sela nisu usuđivali da odu u njive. Kao da su slutili šta ih čeka – priča sa suzama u očima Slavica.

I ostali žitelji Starog Gracka ogorčeni su što za ubice i dalje nema kazne, ali i što ih se, kako ističu, novinari i ostali sete samo povodom godišnjice tragedije koja je ovo maleno selo kraj Lipljana zavila u crno.

– Žito više nije moglo da čeka, zbog čega su muškarci iz sela molili britanske vojnike Kfora da im obezbede pratnju do njiva – govore ogorčeni meštani, koji su za zločin saznali tek u večernjim satima. – Čekali su nekoliko dana odgovor koji je na kraju bio negativan, pa su sami krenuli put njiva nadomak sela. Krenula su njih četrnaestorica najhrabrijih i najvrednijih, da uz kombajn sakupe pšenicu…

UBIJENI NADOMAK SELA

Ubistva žetelaca u Starom Gracku i miniranje autobusa „Nišekspresa“ u Livadicama kod Podujeva, među najstrašnijim su zločinima počinjenim od dolaska međunarodne zajednice na Kosmet. Tog 23. jula 1999. godine na njivama nadomak sela ubijeni su Novica (17), Momčilo (50), Slobodan (39) i Mile Janićijević (39), Andrija Odalović (30), braća Jovica (29) i Radovan Živić (33), Stanimir (45) i Boško (50) Đekić (50), Saša (25) i Ljubiša (50) Cvejić, Milovan Jovanović (26), Miodrag Tepšić(45) i Nikola Stojanović (60). U autobusu „Nišekspresa“ na licu mesta pognulo je trinaestoro Srba.

Nisu se vratili, a porodice Kfor nikada zvanično nije obavestio dokle se stiglo sa istragom. Što je najgore, ističu naši sagovornici, predstavnici ove vojne misije bezbroj puta su menjali iskaze o samom zločinu.

– Porodicama, a ni novinarima, nije bio dozvoljen pristup mestu zločina, kao ni, kasnije, telima naših najmilijih, od kojih su neka, kako smo saznali, bukvalno bila izmasakrirana, a koja su u noći posle zločina preneta u prištinsku bolnicu – ponavljaju sa ogorčenjem strašnu tragediju koja ih je zadesila Srbi iz Starog Gracka.

Malo ko iz ovog mesta želi da govori za novine. Kažu da su sve već rekli, a da bi u svoj muci voleli da čuju jedino vest da su ubice pronađeni.

– Ne znam da li me više boli kada gledam majku i njenu patnju ili sebe – prča Slavica. – A kao so na ranu ovih proteklih 17 godina dodatno su mi dodavali predstavnici međunarodne zajednice, pre svega Kfora. Pošto sam uporna u nameri da saznam istinu, na svakih šest meseci kako su se smenjivali predstavnici ove misije, oni su mene ispitivali, kao da sam ja zločinac ili kao da ja znam istinu, koju sigurna sam oni znaju i kriju je od nas. Nemoguće je da toliki broj međunarodnih vojnika nije imao informacije o tome šta smeraju Albanci.

Mukama meštana kao da nema kraja, jer ni na groblje ne smeju slobodno da odu. Čine to samo od Zadušnica do Zadušnica, pazeći na svaki svoj korak, jer na groblju redovno postavljaju mine.

– Kako to da jedino ovde na Kosovu ne mogu da se pronađu zločinci? – pita se jecajući Slavičina majka Verica. – Pa ubili su četrnaestoro ljudi. I mog mlađanog Novicu.

Milanka Cvejić izgubila je sina jedinca. Nije stigla ni da ga oženi. Ljubici Živić neprebolne rane ostavio je gubitak sinova Jovice (29) i Radovana (33), koji su za sobom ostavili sedmoro nejači. Njena unuka Zorana, koja je imala samo tri meseca, oca zna samo s fotografija.

– Iako je svoje članove izgubilo osam porodica, celo naše selo je stradalnik. Svaka srpska kuća je zavijena u crno od tada, i nema dana da nas okolna polja ne podsete na tragediju – pričaju ogorčeni meštani, koji će usubotu položiti cveće i zapaliti sveće kraj spomen-obeležja u centru sela na kojem su, pored stihova, ispisana imena ubijenih žetelaca.

TAČIJEV DOLAZAK PROVOKACIJA

IAKO je dolazak predsednika Kosova Hašima Tačija bio najavljen, nismo prihvatili da dođe u Staro Gracko baš uoči parastosa. Iako smo svoje neslaganje preneli njegovom savetniku, Tači nije uslišio našu molbu, već je došao i položio cveće na spomen-ploču u centru sela, ali ga niko od srpskih žitelja nije dočekao – kaže Zoran Ćirković, predsednik MZ Staro Gracko, koji ističe da ovaj Tačijev potez porodice žrtava smatraju provokacijom.

Autor: Dragana ZEČEVIĆ

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Sedamnaest godina od zločina nad srpskim žeteocima

Sedamnaest godina ćutanja o masakru u njivi

Osamnaest godina ćutanja o stradanju orahovačkih Srba

Kosovo: Dokumentarni film o žrtvama Orahovca „Tragom istine – gde su“?