Neretva i Košare

Kod većine Srba odavno nema onoga čega je kod junaka na Košarama bilo u izobilju

U toku su inicijative, u nekoliko gradova Srbije, da se promenama naziva ulica (neke nose imena ljudi o kojima se ništa ne može reći, ni uz pomoć enciklopedije) održi sećanje na junake karaule Košare. To je ono tragično-herojsko mesto na granici Srbije i Albanije, gde su pripadnici naše vojske, aprila, maja i juna 1999. godine, pokazali da čovek može više nego što mu je dato. Za sve to vreme bili su izloženi stalnoj artiljerijskoj vatri Vojske Albanije, napadima OVK i udarima NATO avijacije. Poginulo ih je 108.

Verujmo da je ovo sa ulicama početak nečega vrednog, drugačijeg odnosa prema sopstvenoj istoriji, onoj koje ne smemo da se stidimo, posebno koju ne smemo da zaboravimo.

U počivšoj Jugoslaviji ne beše čoveka koji nije bar jednom odgledao film „Bitka na Neretvi“. Samo u bioskopima Titove države, da ne spominjemo TV emitovanja, to delo Veljka Bulajića videlo je skoro pet miliona ljudi. U celom svetu oko 400 miliona. Film je nominovan za Oskara, u kategoriji najbolji inostrani film, igrali su svetski poznata imena, Jul Briner, Orson Vels, Entoni Doson, Franko Nero, Hardi Kriger, Silva Košćina…

Bio je to ideološki, političko-propagandni film, reći će mnogi. Uz dodatak da je Bulajić upravo u „Neretvi“ zaokružio negativni, skoro divljački vizuelni identitet pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini. Tačno je, i jedno i drugo, kao što je tačno da je „Neretva“ odličan film i da su komunisti (govorimo o jugoslovenskim) savršeno koristili masovne medije, predstavljajući svoju retuširanu, do kaplaje uveličanu borbu protiv „neprijatelja“. Dozvoljeno, i legitimno na kraju krajeva.

Ne postoji stanovnik Srbije, ove sadašnje, koji nije odgledao najmanje tri filma o herojstvu američkih vojnika, u nekom obruču, proboju, napadu, desantu…, a kako od građanskog sukoba sredinom 19. veka u SAD nije bilo rata (ne računajući udar Japana na Perl Harbur), jasno je da se radi o ekranizacijama američkih invazija po svetu. Takva je bila i ona iz 1999. godine, na Srbiju i Crnu Goru, s karaulom Košare, sada već mitskim mestom, u toj invaziji…

A zašto srpske filmadžije za ovih 16 godina nisu ni pokušale da snime film o Košarama? Kad već imitiraju holivudsku produkciju – a u većini slučajeva rade baš to – kako da nikome na pamet nije palo da po uzoru na, šta znam, film „Pad Crnog jastreba“, na primer, snimi film „Košare“? Tu ne treba ni inspiracije ni imaginacije.

Da, ali treba onoga čega kod većine Srba odavno nema. Kod onih na Košarama bilo je u izobilju.

Ratko Dmitrović; Večernje NOVOSTI