fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

НЕПОЗНАТИ ДЕТАЉИ СКЛАПАЊA МИРОВНОГ СПОРАЗУМА: Милошевићу потурали и преговоре о Косову

У књизи „Последњи лет из Дејтона“ Небојша Вујовић описује како су текли преговори којима је заустављен рат у БиХ и успостављена Република Српска

Милошевић, Изетбеговић и Туђман
Милошевић, Изетбеговић и Туђман

Био сам сведок свега што се дешавало током потписивања мировног споразума у Дејтону. Могу да кажем, не поновило се. Ни нама, а ни колегама из Босне и Херцеговине и Хрватске, није било једноставно. Делегације три мале државе, три мала народа са Балкана, нашле су се у највећој херметички затвореној америчкој ваздухопловној бази. Суочени са великом невољом, настојећи да сачувамо достојанство, гледали смо ту силу. Преговори су били тешки, али су зауставили рат и крвопролиће. Извукли смо наше народе и државе из опасног понора. Решење је можда могло да буде боље, а могло је да се догоди и нешто горе – да решења не буде.

Овако Небојша Вујовић, некадашњи дипломата и учесник на мировној конференцији у Дејтону 1995. описује како су текли преговори којима је заустављен рат у БиХ и успостављена Република Српска. Вујовић је чекао да прође обавеза чувања државне тајне да јавности саопшти све оно што се дешавало на затвореним седницама светских и наших лидера. Резултат тога је књига „Последњи лет из Дејтона – Преговори иза затворених врата“, кроз коју можемо не само да осетимо атмосферу у српској делегацији, већ и да сагледамо комплетну геополитичку слику и улогу Балкана на светској политичкој сцени.

– Већ на почетку преговора схватили смо која су три главна камена спотицања – наводи Вујовић. – Први је било питање Сарајева, које је захтевало брзу обуставу свих непријатељстава и сукоба, други величина коридора код Брчког, а трећи питање Радована Караџића и Ратка Младића, јер је тражено да се они одмах истисну из било какве јавне сцене у Републици Српској. Председник Слободан Милошевић и српска делегација нису могли тако једноставно то да прихвате, јер би то отежало ситуацију на терену. Рачунало се да Милошевићев потпис може да испровоцира агресивну реакцију Караџића и Младића, а то нам је, у том тренутку, најмање требало.

Вујовић открива да је амерички посредник Ричард Холбрук, чак, формулисао предлог према којем би ова двојица требало да се склоне из јавног живота, а заузврат неће бити процесуирани. Тај предлог је постојао и у виду писма, које су у то време министар Милан Милутиновић, Вујовић и остали сарадници видели својим очима. То писмо је послато Караџићу.

– То је био класичан амерички трик по сценарију вестерна – тврди Вујовић. – Писмо није било никакав фактор, већ је посао уклањања Кариџића и Младића из политичког живота преваљен на леђа Милошевића.

Аутор Небојша Вујовић Фото З. Јовановић
Аутор Небојша Вујовић Фото З. Јовановић

Скоро да је непознато да је Албанац из Франкфурта Бујар Букоши у организацији својих пријатеља из Америке довео Ибрахима Ругову у Дејтон. Вујовић сведочи да га је позвао Џон Барли, један од преговарача, и рекао му да су имали састанак са њима и урадили предлог документа о решавању ситуације на Косову.

– Рекао сам да је ово мировна конференција о Босни и Херцеговини, да Косово није ни у каквом плану и затражио да ми објасни о чему се ради – пише Вујовић. – Одговорио ми је да већ неколико месеци његови експерти и дипломате разговарају са представницима Албанаца са Косова, како би се ситуација тамо некако умирила.

Документ који је био на столу предвиђао је да се Косову да широка аутономија како би Албанци били задовољни, да се изграде њихове институције које су они давно напустили и да им се да могућност да сами уређују живот и развој. Барли је тврдио да то решење подразумева останак Косова у оквиру Србије и не предвиђа независност. Замолио је Вујовића да документа преда Милошевићу.

– Милошевић је прочитао њихов предлог и љутито устао – сећа се Вујовић. – Снажно је згужвао папире и гађао ме њима у главу. Никад нећу заборавити његове речи: „Да ли се они то са мном зајебавају? Па шта они мисле, ко сам ја, какво Косово, то је унутрашње питање Србије, не долази у обзир! Реци тим својим вашингтонским пријатељима да не долази у обзир да се са мном зајебавају! Јер ако се буду зајебавали, добиће добро зајебавање!“ Сагнуо сам се, покупио папире, полако изашао из собе и отишао код Јовице Станишића. „Ево како сам прошао“. „Могао сам и да претпоставим“, одговорио је замишљено.

Кољевић, Буха и Крајишник са Милошевићем и Милутиновићем
Кољевић, Буха и Крајишник са Милошевићем и Милутиновићем

Вујовић је Барлију пренео Милошевићеву поруку да је он дошао да решава кризу у Босни, а да је Косово унутрашње питање Србије. Барли му је тада рекао да је ово можда пропуштање последње шансе да се ситуација на Косову реши на општеприхватљив начин и да ће невоља тек да дође.

ЖУТА СВЕСКА
– Свако вече пред одлазак на одмор правио сам кратке записе шта се тог дана догађало – каже Вујовић. – Имао сам неку жуту свеску са плавим линијама у коју сам уписивао најважније детаље. Срећом сам је сачувао код себе у стану, јер кад сам прекидао дипломатску службу 1999. из Министарства иностраних послова сам добио инструкцију да спалим све папире у амбасади. Уредно сам то урадио и у Београд сам се вратио само са малом жутом свеском, пуном мојих дејтонских сећања и догађаја. И то је сада у књизи.

– Његове речи су ми дуго одзвањале током НАТО бомбардовања јер је то била последња прилика да се избегне агресија – каже Вујовић. – Касније је то било тешко. Американци се служе својим холивудским шармом у неким стварима. А, када тај шарм запне, онда се они послуже силом и спремни су да иду до краја. На нама су вежбали и спроводили своју водећу светску улогу.

У књизи која се чита као узбудљив роман, Вујовић пише и да је Милошевић често говорио да су наша највећа претња муслимани, јер се Ричард Холбрук понаша као њихов бебиситер. Чак је то Холбруку у неколико ситуација рекао у лице.

– Пред крај преговора, Милошевић је у пратњи Милутиновића отишао на разговор код хрватског председника Фрање Туђмана и после састанка са њим рекао да се све договорио и да ће њих двојица потписати мировни споразум. Договорили су се да га потпишу и уколико га босански председник Алија Изетбеговић не прихвати. Тиме би Изетбеговић био изолован и изван комуникације – пише Вујовић. – Исте вечери босански председник је око 23 сата дошао код Милошевића. Горан Милиновић, Јовица Станишић и ја седели смо у конференцијској сали и чекали да се састанак заврши. Оценили смо да је наша страна била фер и флексибилна. Кад је Изетбеговић изашао из апартмана, деловао је, по речима Милутиновића, као да је веома љут, због договора између Милошевића и Туђмана.

Није тешко закључити да се у америчкој војној бази прислушкивало на све стране. Све службе су радиле „свој посао“, а Вујовић каже да су и наши имали технолошку могућност да у оквиру павиљона прислушкују наше мобилне телефоне.

– Тако су ми једног јутра смејући се препричали мој разговор са супругом, у којем је она тражила да јакну једног америчког фудбалског клуба, коју сам јој купио заменим за једнобојну – пише Вујовић.

Станишић, Милошевић и Милутиновић у паузи преговора
Станишић, Милошевић и Милутиновић у паузи преговора

А да није само она тражила неке сувенире из Америке, показује и случај наруџбине у то време прве даме Мире Марковић, која је замолила Горана Милиновића да јој купи ципиле. Имао је целокупан опис модела.

– Те ципеле смо касније још два-три пута враћали – пише Вујовић. – Те није био добар модел, па смо мењали, те… Коначно смо из трећег пута погодили њен укус.

Већина учесника из свих делегација, по пишчевим описима, користила је преговоре о судбини мира у БиХ за шопинге по оближњим радњама. Вујовић је забележио и једну неугодну и помало комичну епизоду када је Милошевић поклонио флашу виљамовке Холбруку. Чим му је предао поклон, дно боце је отпало.

– Било је очигледно да флаша није стављена на цвет, да крушка сазри унутра, како се то иначе ради, него је била лепљена и зато се распала – сећа се аутор „Последњег лета из Дејтона“.

ДОНЕО СПОРАЗУМ У БЕОГРАД

Као последњи члан делегације, Вујовић је напустио Дејтон, носећи са собом званичну мапу разграничења Републике Српске и Муслиманско-хрватске федерације.

– Нисам само однео текст Дејтонског споразума у зграду Председништва на Андрићевом венцу у Београду, већ сам под мишком донео и уролане мапе из Америке – каже он. – Тиме сам своју мисију испунио. А, шта се са тим, оригиналним документом касније догађало и зашто смо тражили превод оригиналног текста од Словенаца, на другима је да објасне.

Аутор: Драгана МАТОВИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Само Срби славе „Дејтон“ | Јадовно 1941.

Дејтон – две деценије после | Јадовно 1941.

Ноћни састанци однијели Сарајево, Брчко и море | Јадовно 1941.

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: