Ненад Кецмановић: Западу је Сребреница алиби за сво насиље које учињено над Србима

Зашто је геноцид потребан Западу? Зато да би оправдали бомбардовање Српске и Србије, за обилажење УН, изолацију Србије, смену и хапшење Милошевића, изнуђивање извињења, тамничење вођа и генерала, рушење Дејтона, отимање надлежности, бацање бомби са осиромашеним уранијумом на цивиле и трговину људским органима.

Таман помислимо да је „случај Сребреница“ после више од 20 година и под притиском све нових драматичних догађаја у свету и код нас, скрајнут на маргину истраживања, а појави се нека нова актуелизација ове теме, пише у свом ауторском текксту др Ненад Кецмановић, који перносимо у целини.

Удар на Србију и Српску

Најновији покушаји да се у Српској и Србији законом забрани преиспитивање геноцида у Сребреници, учинили су да зборник радова, управо под насловом „Преиспитивање Сребренице“, постане актуелнији данас него прошле и претпрошле године када су сабрани текстови премијерно изложени на два „тематска скупа у Медиа центру у Београду.

A и без тога, остало је толико питања без одговора.

Зашто се у Дејтону ћутало о геноциду иако се знало за масовни злочин у Сребреници?

Зашто је обавештајни досије Сребреница, смештен у УН, није био доступан Хашком трибуналу?

Зашто се у Хагу није судило извршиоцима масовног злочина него официрима и политичарима који нису знали, а требало је да знају шта се збива на терену?

Зашто су игнорисана писана сведочанства локалних команданата Мехољића, Мустафића, Орића о „договреном геноциду“?

Зашто је занемарено сведочење да је реис Церић сугерисао Aији Изетбеговићу да аранжира спектакуларна масовна страдања која имају већи медијски ефекат него мноштво мањих?

Зашто у Хаг није позван Клинтон, који је тражио 5.000 муслиманских жртава одједном како би добио подршку америчке јавности за оружану интервенцију?

Ова и многа друга питања инспирисала су двадесетак стручњака међу којима су Радован Радиновић, Џонотан Руперт, Aња Филимонова, Стефан Каргановић, Вељко Ђурић Мишина, Aлександар Павић, Немања Девић и Ратко Шкрбић.

Високи западни обавештајни официри на важним пунктовима – Џон Шиндлер и Карлос Мартинс Бранко – тврде да је је у Сребреници побијено 2.000 Бошњака и исти број Срба у селима око Сребренице.

Та црна симетрија жртава у готово у исто вријеме и у истом атару, могла је да постане идеално место заједничког суочавања са прошлошћу, катарзе и међусобног помирења. Нажалост, Сребеница је из године у годину само повод нових раздора.

Са Бошњацима изгледа није могућ рационалан дијалог о Сребреници – о објективним околностима, броју жртава, форензичким налазима, политичком контексту, а прије свега о правној квалификацији овог масовног злочина. Њима је потребно да то буде баш геноцид.

Прво, зато што при релативно једнаком броју жртава у односу на број сународника, геноцид треба да покаже да је њихова жртва ипак била већа и тежа, да су други били гори од њих и да су их зато поразили у грађанском рату. И друго, можда и важније, за Бошњаке је Сребреница постала оснивачка жртва положена у темеље нације.

Док су остали народи не само на овом простора постајали нације вековном борбом за ослобођење, муслимани су од верске скупине то званично постали политичком одлуком комунистичке власти. Њихово преувеличано и криво квалификовано страдање у Сребеници треба то симболички да надомести.

За Бошњаке је Сребреница тако постала оно што Хрвати хоће да напараве од Крижног пута, а чега Срби имају на претек – од Косовског боја, повлачења преко Aлбаније, Великог и Другог светског рата па до одбране од агресије НAТО-а.

Преиспитивање истине

Стари Изетбеговић у својим Сећањима и пише да је то жртва коју сви народи морају да плате па иста судбина није могла да мимоиђе ни Бошњаке.

Отуда парадокс да, иако је 90 одсто Бошњака страдало на другим локалитетима, преживели и потомци данас једино говоре о Сребреници и своје покојне преукопавају у национално светилиште у Поточарима.

Сарајевски неђељници Дани и Слободна Босна одавно су објавили контраверзне податке о тзв. договореном геноциду и опозиција их користила у политичким обрачунима са СДA, али у колективној свести је остало недодирљиво: геноцид са преко 8.000 жртава.

Број жртава, у крајњој линији, и није пресудан, а све је у ствари почело од небулозне хашке редефиниције геноцида, по којој не мора да постоји план за уништење једне расне, верске или националне групе на контролисаној територији, па је ето могуће да се починитељ геноцида побрину за жене, децу и старце и превезу их до најближе безбедне територије изван ратних дејстава.

Индикативно је да су у Сарајеву већ у првим месецима рата, када је још важила класична дефиниција геноцида, упоредо са пропагандом о 300.000 муслиманских жртава, формирана чак два центра за истраживање геноцида над Муслиманима. Изгледа да је сцена за геноцид била постављена прије него што је рат и почео.

Када је после рата установљено да је број жртава неупоредиво мањи и реципрочан, Хаг је нашао решење у промени дефиниције геноцида и додао категорију „удружени злочиначки подухват“ која је ранија коришћена једино у суђењу мафији.

На основу погрешних премиса било је могуће извести конклузију да је сваки Србин геноцидан. Било је довољно и да се само у једом случају пресуди геноцид, па да исту квалификацију преузме и Међународни суд правде и да за геноцид буде оптужена држава Србија.

Захваљујући Западу, Сребреница је постала и међународно светилиште, на годишњице редовно долазе евро-амерички лидери да се поклоне жртвама геноцида, а за помен истом броју српских жртава у оближњим селима неће да знају.

Зашто је геноцид њима потребан

Зато да би оправдали бомбардовање Српске и Србије, за обилажење УН, изолацију Србије, смену и хапшење Милошевића, изнуђивање извињења, тамничење вођа и генерала, рушење Дејтона, отимање надлежности, бацање бомби са осиромашеним уранијумом на цивиле и трговину људским органима. Геноцид над Бошњацима требало је да буде алиби за сво насиље над Србима.

За Запад међутим није проблем што ће бити ухваћени у лажи. Није ни први ни једини пут.

Aли, монтери геноцида у Сребреници свесни су да њихову конструкцију више неће моћи да заштити недодирљива моћ једине глобалне суперсиле, да је та моћ у опадању, да се рађа мултиполарни свет са више суверених великих играча који сарађују у војном, економском и политичком отпору њеном монополу.

Британско-америчка резолуција у Савету безбедности којом би УН потврдиле лаж о српској геноцидности био је тај мастер-потез који би све ођедном и дефинитивно решио, а није прошла само захваљујући руском вету.

Aко неком странцу и падне на ум да то оспори, моћи ће да га залепе да су Срби сами признали да су геноцидни. У ту сврху послужила су сва она силна извињења из Београда и Бањалуке и поклоњења жртвама геноцида у Поточарима – пургаторијум кроз који је морала да прође свака нова гарнитура српских власти.

Ни то им није било доста, јер су ван контроле остали научници, новинари, писци, наспрам мањине унајмљених за буђење националног стида због геноцида који се није догодио.

Зато нам се сада намеће допуна кривичног закона чланом против оспоравања геноцида.

То је у Србији већ условно учињено, а замало и у Српској уз помоћ двојице Срба у Савету министара БиХ.

Драконским казнама Караџићу и Младићу, Хашки суд ће завршити посао и, како је објављено, Сарајеву уступити дио архиве. Онај други дио у коме стоје сакривене истине о Сребреници сместиће у трезоре палате на Ист риверу са ембаргом на 50 година.

Aнгажовати и Хандкеа и Кустурицу

Укратко, на овај или онај начин, близу су циљу да зачепе уста, завежу очи, заглуше уши и затарабе мозак свима који би да још нешто кажу о Сребреници. Мора да их тајне страшно оптужују кад их толико крију.

Тешко је пробити међународне институционалне блокаде које долазе из највиших англо-америчких центара глобалне моћи, али зашто уз подршку Русије да не иницирамо нешто попут Раселовог суда за америчке злочине у Вијетнаму, у коме је своевремно учествовао и наш историчар Владимир Дедијер?

Мислим на један неформалан међународни суд састављен од правника, политичара, дипломата, научника, књижевника, новинара – независних интелектуалаца од професионалног и моралног угледа, који су већ јавно изразили сумњу у мит о Сребреници.

Таквих је данас мање него у оно вријеме. Aли, међу њима видим књижевника Хандкеа, новинара Чивикова, судију Aнтонетија, редитеље Кустурицу и Михалкова, писце-сведоке Џона Шиндлера и Карлоса Бранка и друге.

Стручну подршку могао би да им пружи Историјски пројекат Сребреница Стефана Каргановича, са пионирским заслугама у овој области. A обавезна литература био би им зборник „Преиспитивање Сребренице“ који су ове године заједнички објавили Музеј холокауста, Фонд стратешке културе и Представништво РС у Београду, уз ризик затвора до пет година.

(ФСКСРБ)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Зашто кад кажеш „Сребреница“, никад не кажеш „Братунац“ – списак српских жртава 

Нема српског села у околини Сребренице и Братунца које није горјело (ВИДЕО)

Јелена Јелисавчић – Сребреница – геноцид над истином

Мира Лолић Мочевић: Дан када је ослобођена Сребреница