Немања Зивлак: Тужна поема

Заборави ли Србине? Или те ране више не боле? Или су ти памћење избрисали?

Можда су сами себи криви,

Што су се Србима,

Православним,

У зло доба писали и звали?

Још су свјеже хумке,

А љета су прошла.

Свако има неког ко је тамо страда,

Због вјере и крста са чет’ри оцила

Што се Србин звао,

И што није хтио,

Да пребјег буде,

Из Христовог праведног,

Страдалнога стада.

Тешка је туга,

Као камен млина,

Као бол оца за нејака сина.

Што душманске каме погубише нејач,

На правди Бога,

Без смртног’ гријеха,

Оставише вјечно незараслу рану

На срцу народа, српскога, мога.

Седамстотина хиљада!

Или милион и хиљада триста.

Страдална војска,

Свевишњег Бога,

И Његовог Сина

Исуса Христа.

Па их помени Господе Боже,

У Твоме царству,

У рај на небеса.

Дугове опрости,

Услиши молитве,

Нек једном васкрсну праведника душе

Казни са мачем и Небеским Огњем

Звијери што пале,

Муче, и руше.

Не упиши Свевишњи ако је дијете

Убрало воћку

Са туђег воћњака.

Или је јагње туђе прешло

У његово стадо из туђег стада.

Зар је то гријех због којег мора

Хиљаде дјеце у паклу да страда.

Покајмо се, не заборавимо,

Србе и дјецу,

опростит’ не могу.

Не, наши пути нијесу исти,

звијери шта раде схватити могу.

Али људи,

да гори од звијери буду.

Не, они нису људскога рода,

нити се моле иједном Богу.

Аутор: Немања Зивлак ср.

---

Од истог аутора:

Немања Зивлак: Неопростиво