Немања Зивлак: Неопростиво

„Прађеда смо пренијели у гробље.“ Рече ми брат а глас му јеца. „Шта смо се пута туда играли, око јаме; А нисмо знали, били смо дјеца?“

И настави даље к`о да терет скида.

„Знаш ону јаму што је била иза ђедовог зида?

Што нам је ћаћа говорио често,

Да не поганимо то свето мјесто.

Причо је ђед док је још мога

Да су у јаму четрдес’т и прве

Крваве звијери, комшије наше

Бациле нејач нашега села

У одијелима са знаком усташе.

Спустих се јуче, јадна ми мајка,

На конопцима и снагом сељака

А да видиш доље страве и јада

К’о на вратима и предворју Ада.

Кости и лобање, јао мени грешном.

Шта дочеках у несрећном часу.

А када погледах у ћошак јаме

Ка’ да се сва Земља на плећи ми сасу.

К’о са ореолом а од шаке мања

Лобања једна лебди над костима

Хтједох да коракнем уназад од страха

Ал’ Божији зрак ме обасја међ њима.

Клекнух к’о у цркви пред светим олтаром

Прихватих лобању у руке, међ прсте,

И познах одма као овца јагње

Невину душу прађеда Крсте.

Пољубих лобању к’о икону свету

Прекрстих се к’о у светом храму

А литургија к’о са Свете Горе

Пјевају оци у јами, на дну.

Тапија моја, и мога рода,

И вјера, и закон, и суд, и казна.

Све је то ова од шаке мања

Што је држим међу своје прсте

То је лобања тек рођене бебе

То је лобања прађеда Крсте“.

Аутор: Немања Зивлак ср.