Немања Зивлак: Метастазирани аутизам елита

Као што су након Другог свјетског рата освијешћени родољуби бивали заковани на крст срама и разапети своје идеје брусили на Голом отоку и у разним казаматима „творевине над творевинама“, тако се и данас на исте или сличне обрушава погрда и хула уколико и помену једну једину ријеч – српство.

Пишем ове редове са жељом да исти буду исправно и разумно схваћени и прихваћени.

Својевремено је швајцарски психијатар Карл Густав Јунг оставио неколико записа о аутизму гдје је напоменуо – парафразирам – да је аутизам болест током које обољели ствара имагинарну слику свијета.
Не желим да се бавим психологијом, нисам за то квалификован и мој текст је посвећен једној другој области.

Желим, дакле, да се позабавим једним другим питањем.

Аутизмом елите која номинално припада мом народу.

Ако су крајем деветнаестог вијека и почетком двадесетог, све до Другог свјетског рата и послије њега, сваки пут када би Срби подигли глас о српском питању на Балкану исти оглашавани као „великосрпски шовинисти и империјалисти“, како је могуће да је тај наратив еволуирао и дан данас је активан?
Крајње грубо, примитивно и банално усмјерен на свакога ко проговори о српским питањима. Питању жртава, насљеђа, културне баштине, и на крају по питању свих питања – питању докле сежу наше границе.

Као што су након Другог свјетског рата такви освијешћени родољуби бивали заковани на крст срама и разапети своје идеје брусили на Голом отоку и у разним казаматима „творевине над творевинама“, тако се и данас на исте или сличне обрушава погрда и хула уколико и помену једну једину ријеч – српство.

На моју личну жалост погрде и хуле на такве не долазе из ко зна чијих табора него од српске аутистичне елите.

Ако су родољуби сатирани и уништавани јер се њихова борба изједначавала са борбом против самоуправног социјалистичког друштва, зашто се данас исто дешава под паролом да се такви исти боре против грађанског друштва?

Да ли је и у једном, и у другим друштвеном уређењу мржња и негирање свега српског било закон изнад закона, или идеја водиља?
Нажалост, све су прилике да јесте тако.

Да, из ова два примјера и лаик примјећује да је идеја о уништењу свега српског у појединцима еволуирала и да је иста преживјела крвави распад Југославије.
Нисам примијетио да је иста идеја преживјела у неким другим народима, нити су они уништавали своје родољубе – а било их је.

То што су тадашње елите из реда српског народа, индоктринисане и дубоко посвећене тој идеји, браниле самоуправно и социјалистичко уређење тадашње државе, јесте и схватљиво и разумљиво, јер како каже Његош:
„Мед за уста и хладна приоња,
а камоли млада и ватрена.“.
Но, несхватљиво је, управо сулудо, да и данас постоје људи који бране ту идеју, у ствари њима је смисао живота у томе.

Сваки и најмањи покушај оздрављења српског народа, неопходно је у самом зачетку назвати не више имепријализмом и српском хегемонијом него, дословно – фашизмом.
На страну то што такви, сигуран сам, немају мишљење о фашизму, јер да га имају знали би да то што раде јесте управо фашизам.
Или аутошовинизам, боље речено.

Уколико су српске елите након Другог свјетског рата заклањале поглед над српским страдањима и током, и послије рата, јер су тим заклањањем обезбјеђивали своју егзистенцију и „доброг се меда наслачали“ – зар је могуће да и данас постоје исти такви?!
Не да постоје, него заузимају сав могући јавни простор и током борбе за грађанско друштво све вријеме држе само и једино мету на српском челу.

Како је могуће да то сјеме зла не реагује на љубав, братољубље и човјекољубље?

И опет, ванвременски Његош:
„Што се црним задоји ђаволом
Обешта се њему довијека!“.

Штавише, такав однос номиналних Срба не личи на психичку девијацију, него је најсличнији односу канцера према здравом ткиву.
Уколико желимо да оздравимо, и побиједимо ту опаку болест, болест негације свега национално здравог и родољубивог, пођимо најприје од себе, свако понаособ.

На крају, сјетићу се једног давнашњег сна.
Наиме, сањам, разлила се Морава као море. Десним боком се ослонила на Стару планину, а лијевим на Велебит. Јужно се наслања на море, а на сјеверу мијеша са Дунавом и Тисом.
Благо оном ко буде у води, тешко оном ко се не окупа!

*Добром познаваоцу прилика из времена отоманске окупације Србије, познато је да Турци нису никад изговарали ријеч Србија него – Морава.

Немања Зивлак, с. р.

Од истог аутора:

Немања Зивлак: Попадија

Немања Зивлак: Неопростиво

Немања Зивлак: Тужна поема