Nemanja Dević: Neće da može, ukoliko pretendujemo na opstanak kao narod i država

Sve se radom da ispraviti i promeniti, no mora da se zasuču rukavi i radi krvnički, bez foliranja.

Žrtve genocida nad srpskim narodom u NDH u Drugom svetskom ratu, jedinim istinskim genocidom na Balkanu u 20. veku, mi nismo popisali.

Ne zato što su nam branile Švabe, već zato što mi to nismo želeli.

Imali smo preča posla.

I danas najgrlatiji sr(e)b(r)oljubi lamentiraju nad kukavnim srpstvom ugašenim, a da nikad nisu seli sa starcima iz svog sela pa da bar pretresu šta im se u rodnom mestu desilo.

I 44 godine posle Tita naše vlade i mi sami nismo otvorili dosijea i grobnice i iskopali žrtve komunizma koje često oplakujemo krokodilskim suzama.

U Bratuncu mi nismo izgradili memorijalni centar svojim žrtvama, a načelnika opštine koji je započeo da zida crkvu sećanja na žrtve skinuli su neki „naši“, uz muslimanske glasove.

I mi smo, samo mi, odgovorni što naša mesta stradanja nisu postala naša svetilišta, i što najstradalnije srpsko selo Prebilovci ne posećuju školske ekskurzije pre nego što se vinu u beli svet.

Što se najznačajnija istraživanja iz istorije štampaju u tiražu od 500 primeraka, jer nema ko da ih čita.

Što u Donjoj Gradini, najvećem stratištu Jasenovca, koje se nalazi na teritoriji Republike Srpske, nije nastao srpski Jad Vašem.

Što su nam jednom u godini, o godišnjicama, puna usta priče o nevino prolivenoj srpskoj krvi, a što smo dozvolili da jednom od možda četiri ili pet mladih srpskih stručnjaka koji su proučili Jasenovac u muzejskoj ustanovi u kojoj je radio ne produže ugovor, jer nije pristao da bude partijski potrčko.

Kad saberete sve to i vidite takvo odsustvo samopoštovanja, odsustvo strategije, pa čak i odsustvo osnovnog morala, ne treba da čudi da se dešava to da nas naši neprijatelji tako lako osude i žigošu.

Mi smo pomislili da je dovoljno da pravda bude na našoj strani, i sve svoje nacionalne akademije pretvorili u puku estradu.

Neće da može, ukoliko pretendujemo na opstanak kao narod i država.

Ali u svemu ovome ima i nešto dobro: što na kraju ipak nešto i zavisi od nas. Sve se radom da ispraviti i promeniti, no mora da se zasuču rukavi i radi krvnički, bez foliranja.

I što stvarno može da nam bude bolje ako jednog dana slučajno odlučimo da budemo odgovorniji i bolji.

Izvor: Nemanja Dević – Fejsbuk stranica

Od istog autora:

Kolumnisti – prijatelji / Nemanja Dević