Прича о Владети Милићевићу, важном обавештајцу прве Југославије. РАНИ преподневни сати на јужној железничкој станици „Зид баноф“ у Бечу, 14. јануара 1929. године. Најављен је долазак воза из Загреба. Двојица господина у реденготима који неодољиво подсећају на огртаче виших официра бивше Аустроугарске војске погледима траже спаваћа кола. Први је Стјепан барон Саркотић од Ловћена, хабзбуршки генерал-пуковник, а други, млађи по чину, Иван фон Перчевић, потпуковник. Обојица су остала упамћена по страховитим злочинима над српским живљем у Првом светском рату. Са нестрпљењем очекују свог истомишљеника, Анту Павелића, који је шестог дана по увођењу диктатуре краља Александра Карађорђевића одлучио да бежи из земље. На сусрету бивших бечких часника, са човеком који ће

Књижевници величају „хероја над херојима” и „кормилара нације”. Политичари пореде оно што је он урадио са делима Бизмарка и Черчила. Сликари га сликају како као Бог силази с неба испред светог хоризонта. Безбројни уметници величају га на безбројним прославама: на Дан оружаних снага, на Дан домовинског рата, на Дан палих хероја, на Дан победе, увек постоји неки повод да се изрази захвалност „великом сину хрватског народа”. Истина, неки су ти датуми прослава сада уједињени, али Фрањо Туђман, бивши комуниста и генерал ЈНА, први председник Републике Хрватске изван Југославије, шеф партије ХДЗ, врховни командант хрватске војске, некадашњи председник „Партизана”, почасни председник свих могућих фондација и удружења и даље је отац свих

Од подручја на којима су Хрвати у већини Италији су припали ”само” Истра, Задар те кварнерски отоци, Ластово и Палагружа. Да није створена Југославија, реално је претпоставити да би од хипотетичке самосталне Хрватске Италија отела знатно више, вјероватно цијело Хрватско приморје и Далмацију (а и Србија би узела оно што је сматрала да је њен дио) Дана 1. децембра, у суботу, било је тачно сто година откако је настала прва југословенска држава – испрва службено Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а колоквијално прва (монархистичка, карађорђевићевска) Југославија. Данас, више од четврт вијека откако је нестала и друга (социјалистичка, Титова) Југославија, наоружани нак­надном памећу, али и даље емотивно одређени према тој држави

По­во­дом од­лу­ке да се по­диг­не спо­ме­ник кра­ље­ви­ма Пе­тру и Алек­сан­дру Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћу же­лим да из­не­сем сво­је ми­шље­ње. Сма­трам да спо­ме­ни­ку ни­је ме­сто из­ме­ђу два дво­ра, из про­стог раз­ло­га што су ту уби­је­ни и ма­са­кри­ра­ни краљ Алек­сан­дар и кра­љи­ца Дра­га Обре­но­вић. На жа­лост, ме­сто где се то до­го­ди­ло ни­чим ни­је обе­ле­же­но, а тре­ба­ло би. Мо­жда би њи­ма тре­ба­ло по­ди­ћи спо­ме­ник. Та­ко­ђе би би­ло до­бро да се бо­ље обе­ле­жи и ме­сто на ко­јем је уби­јен кнез Ми­хај­ло. Ми­слим да 90 од­сто Бе­о­гра­ђа­на не зна где су са­хра­ње­ни кнез Ми­лош, Ми­хај­ло и дру­ги Обре­но­ви­ћи. Аутор: Бран­ко Ви­до­вић, Бе­о­град Извор: Политика Везане вијести: Предата иницијатива за подизање споменика краљу Петру I и краљу Александру I Карађорђевићу