У јулу мјесецу 1942. године усташе су на подручје грубишнопољског котара дотјерале око 9.000 Козарчана, стараца, жена и дјеце, “заробљеника” с Козаре. Сви су ови “заробљеници” у биједном физичком стању, гладни и болесни. Почетком августа, по наређењу III оперативне зоне, чета прелази у Славонију и ту остаје све до акције на Шпановицу, 3. октобра 1942. године, у којој је и сама судјеловала. Крајем августа 1942. године Гедеон Богдановић је, заједно са десет другова, прекомандиран у састав Првог славонског партизанског одреда. Славонци, Мославчани и Бановци 27.9. заједнички нападају Грубишно Поље, гарнизон од око 200 усташа и 300 домобрана. Све те акције, а и неке друге мање, извршиле су здружене снаге с

Тада су ухапшена 504 Србина. Отјерани су у Загреб, па у Копривницу, а затим у Госпић. Свугдје су тешко малтретирани, вријеђани и мучени. Сви су они касније, у јулу мјесецу 1941. године, поубијани у Јадовну на Велебиту. У августу 1941. године усташе подузимају и другу масовну мјеру ликвидације Срба – њихово исељавање у Србију. Исељавање врше странци-усташе и домаће усташе, те једна чета усташа-кољача из Херцеговине. Тада је исељено 600 богатијих породица (око 2.500 људи). Том су приликом, у ноћи 4/5. август 1941. године, усташе масакрирале и из чиста мира убиле пет Срба. Нешто касније отјеране су и у Јасеновцу побијене све породице Жидова. Одмах затим, Нијемци су у српске

Усташе су у односу на број становника биле безначајна мањина. Треба имати у виду да је у оно вријеме и уз увјете какви су били (капитулација, присуство њемачких јединица у Грубишном Пољу, потпуна подршка дијела апарата бивше власти, затим водства ХСС-а и већине католичког клера) и та мањина била сасвим довољна да осигура успоставу усташке власти. Одмах након успостављања усташке власти паралелно је успостављен и систем усташке организације – усташки логор у Грубишном Пољу, усташки табори по опћинама, а и усташки ројеви по селима: Г. Рашеница, В. Ператовица, Лончарица, Тополовица, Зринска, Велики Грђевац, В. Барна, В. Зденци, Дјаковац и Турчевић Поље. Осим тога, појединци и мање групе наоружаних усташа постојале

Без обзира на хладноћу, кишу и сусњежицу или снијег, готово сваку вечер у зиму ’40/41. годину доста људи ишло је у варош (центар мјеста Грубишно Поље) слушати радио. У горњем крају мјеста нитко није имао радио-апарата. Не знам колико их је могло бити у вароши, али сви су ишли слушати радио у кућу гдје је кројачку радњу имао Смола. Он је имао радио па би га поставио у гањак (тријем) и ту су га слушали и они који стану у тријем, али, без обзира на временске прилике, и они који у гањак нису стали. Владала је потпуна тишина. Радио је гласно, врло гласно говорио. Слушало се без напрезања. Говорили су

1. Бјеловитић Милош, Јарић Илија, „Гудовац 1941 – Да се не заборави“, Матица српска Републике Српске, 2002. 2. Бобетко Јанко, „Све моје битке“, Властита наклада, Загреб, 1996. 3. Бојчић Цвјетан, „Ожиљци“, Удружење Дережана у Београду, Београд, 2003. 4. Босанац Марија, Касетофонска снимка, „Грубишнопољски лист“ бр. 86, 29. март 1991. године – посебан прилог. 5. Бркић Звонко, „Билогорска сјећања“, Опћинска конференција Савеза комуниста Грубишно Поље, Грубишно Поље, 1969. 6. Булајић Милан, „Јасеновац: усташки логор смрти“, „Српски мит“, Музеј жртава геноцида, Београд, 1999. 7. Цветковић Б. Здравко, „Седамнаеста славонска НОУ бригада“, Војно-издавачки завод, Београд, 1978. 8. Дебић Ивица, Делић Анте, „Откос“, Матица хрватска, Грубишно Поље, 1999. 9. Дедијер Владимир, „Ватикан и Јасеновац“,

Билогора и Грубишно поље 1941 – 1991. Почетна страна… Садржај поглавља Увод Историјски контекст и његов утицај на уже географско подручје Догађања пред први и други свјетски рат Преглед догађања на простору источне Билогоре 1941. и 1942. године Географски положај и становништво Окупација и успостава усташке власти Хапшења, терор и депортације Напад партизана и усташка одмазда Свједочанства о геноциду Злосутно прољеће Бомбардиран је Београд, рат је почео Хрватска сељачка заштита на сцени Побуна 108. пука на мобилизацијском зборишту у Клокочевцу Долазак брата Стеве Ноћ страве и ужаса Комшије и пријатељи, који то више нису Неколико ширих, аутентичних свједочења Марвеним вагонима за Копривницу Колоне смртника иду према Велебиту Тихомир Т. Продановић:

Милан Басташић рођен је у Грубишном Пољу 30. јануара 1931. године у породици Луке и Евице, рођене Ђукић, као треће дијете. Отац му је био солунски добровољац. Основну школу завршио је у Грубишном. Крајем априла 1941. године хрватске усташе хапсе му оца и осамнаестогодишњег брата Стеву и потом их убијају у Јадовну на Велебиту. Послије масовног масакра српског народа на Билогори и у Грубишном Пољу концем септембра и почетком октобра 1942, Милана су са мушкарцима усташе отјерале у Јасеновац, а мајку и сестру Јованку у Сисак. Крајем рата пошао је у гимназију, а малу матуру положио је у Дарувару 1947. године. Санитетску официрску школу завршио је у Љубљани 1950. и

Почетак ове књиге настајао је у кошмару размишљања о новим сазнањима из недавне прошлости. Расло је све шире сагледавање некаквих табуа за које сам сматрао да то нису. Сазнања и импресије били су такви да је услиједила права турбуленција података о догађањима, односима, чињеницама, искривљеним истинама, актерима и свједоцима. Сваки покушај да се то среди императивно је захтијевао улазак у прошлост. Не мањи проблем био је – одакле и са чиме почети. Дубљи историјски контекст у најужем садржају наметао се као нужност – да се нађе читаоцу при руци, да он види како се ништа не догађа случајно. Међу корице ове књиге стављене су многе истине, до сада непозната догађања

Вила „ЖИВЈЕЛА ХРВАТСКА“ у српској Билогори (Коментар на књигу Вила билогорска, аутора Фрање Фрнтића и Вјенцеслава Хероута, у издању Матице хрватске, огранак Грубишно Поље, 1995). Међу корице ове публикације стављени су вриједни садржаји књиге Велики и Мали Зденци поменутих аутора. Уложени труд аутора дао је на увид опсежну историјску грађу о насељима, становништву, дјелатностима и низу других догађања на простору настанка и развоја Грубишног Поља и шире. Завидан је број показатеља и детаља о Зденцима, што је и разумљиво с обзиром на поријекло аутора. Посебне пажње су вриједни записи и објављени радови Грубишнопољаца о Грубишном Пољу, било да се ради о рођеним мјештанима, или о онима који су за неко

Простор овог локалитета захвата у ужој зони 116 ха површине, са 125 откривених и заштићених огромних масовних гробница. Постоје гробна поља са идентифицираним гробницама. У том великом Меморијалу масовних гробница има и велики број оних у које су бачена поклана дјеца. На проспекту “СПОМЕН-ПОДРУЧЈЕ ДОЊА ГРАДИНА” испод тих идентифицираних масовних гробница пише “ДЈЕЧИЈЕ ГРОБЉЕ”. Осим ове двије ријечи на проспекту, нигдје на томе локалитету нема ничега што би посјетиоца обавјештавало да се у тим масовним гробницама налазе лешеви страдале дјеце. Донедавно то нисам знао нити ја, кога је игра случаја или судбине спасила негдје у новембру 1942. године да се не нађем међу њима. Мислим да се ове масовне гробнице