Spomenik žrtvama genocida, kao simbol i opomena, trebalo bi da podseća na Jad Vašem u Jerusalimu. Aleksandar Matanović: Ugledajmo se na Jevreje koji sa posvećenošću čuvaju od zaborava svoje žrtve     IDEJA da se izgradi spomenik žrtvama ustaškog genocida, od Jasenovca do “Oluje”, koju su pokrenule “Večernje novosti” i koja je stekla veliku podršku javnosti, otvorila je pitanje budućeg izgleda spomen-obeležja, spomen-muzeja ili memorijalnog centra. Ovaj simbol stradalništva svojom snagom i porukom trebalo bi da zrači na čitavu okolinu i bude svojevrsni sabirni centar sa obimnom bibliotekom, arhivom i albumima sa ilustrativnim materijalima, gde bi posetioci i vizuelno mogli da se uvere u zločin i prate njegovu hronologiju.   – Srpski Jad Vašem bio

„Podignimo spomenik žrtvama genocida“ naišla na veliku podršku u javnosti. Inicijativni odbor, u kojem su eminentne ličnosti, ideju o spomen-obeležju predstaviće državnim institucijama   SERIJA „Podignimo spomenik svim žrtvama ustaškog genocida, od Jasenovca do ’Oluje’“, koju su pokrenule „Večernje novosti“ i tokom prethodnih dana objavile osam nastavaka, izazvala je ogromno interesovanje javnosti, ne samo stručne. Osim akademika, uglednih profesora, istoričara i književnika koji istražuju zločine nad Srbima u 20. veku, javljaju nam se bivši ratnici, logoraši, potomci žrtava i svedoci genocida, iz svih krajeva zemlje i rasejanja apelom da se „u ime nevinih stradalnika konačno podigne srpski Jad Vašam“.       Ovu veličanstvenu ideju da se od zaborava otrgnu svi nevino stradali u

Podignimo spomenik svim stradalnicima ustaškog genocida, od Jasenovca do „Oluje“ (8). Ivanišević: Jedino od Srba traže spiskove žrtava. Pavlović: Memorijal treba da održava sećanje na zločin     SPOMENIK žrtvama genocida potreban nam je kao hleb, nasušni. Oni koji negiraju srpska stradanja traže od nas spiskove žrtava i to jedino od nas Srba i jedino za Jasenovac. A, ne usuđuju se da te spiskove traže od Rusa, Poljaka, Jevreja, kaže za „Novosti“ Milivoje Ivanišević, direktor Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku.     – Tragedija naših predaka bila je u tome izgleda što nisu mogli svoje ubice da ubede da upišu imena onih koje ubijaju – kaže sa ironijom Ivanišević.

U zemljama regiona u ovom momentu živi više od dva miliona i 200 hiljada deklarisanih Srba. Kao i barem još toliko naših sunarodnika koji su, kao verni Jugosloveni, posle raspada SFRJ požurili da se brže-bolje utope u nacionalno tkivo nekog od većinskih naroda u okolnim državama, obezbeđujući sebi na taj način razne privilegije. Pogubno i poražavajuće! Pojava gotovo nezapamćena kod drugih naroda.     Ova alarmantna tendencija samouništenja, koja u kombinaciji sa najmaštovitijim vidovima asimilacije već pola veka kontinuirano desetkuje naš narod, uz sve uvažavanje pojedinačnih inicijativa, na žalost u Srbiji nikada nije podstakla akciju širih razmera u smislu utvrđivanja nadpartijske fundamentalne nacionalne strategije koja će na jedan duži period

Podignimo spomenik stradalnicima genocida, od “Jasenovca” do “Oluje”. Matanović: Pomoći će i grad i država. Jovanović:Ne mamo prava na zaborav.       Akcija “Večernjih novosti” prihvaćena je sa odobravanjem – spomenik žrtvama genocida od “Jasenovca” do “Oluje”, uveren sam, uskoro će biti podignut – kaže naš proslavljeni šahovski velemajstor Aleksandar Matanović, tvorac ideje da se od zaborava otrgnu svi nevini stradalnici, od Jasenovca do “Oluje”.   – Reč sećanje trebalo bi da odjekne – kaže Matanović. – Ako spomenika ne bi bilo, tvrdiće da nije bilo genocida. Matanović je uveren da će pomoći i grad Beograd i država, ali iznad svega je važno da pomognu ljudi dobre volje iz zemlje i rasejanja.

Pozdravljajući ideju našeg proslavljenog šahiste Aleksandra Matanovića i akciju „Večernjih novosti“ da se podigne spomenik svim žrtvama genocida, Kolundžija smatra da je to prirodan dug i obaveza mlađih pokolenja, ali i simbol stradalništva koje je, kaže, Srbe pratilo „u stopu“.     – Bole me, zato, oskrnavljeni spomenici – govori pesnik koji je u zbirci „Darovi i uzdarja“ napisao i ovo: „Rušitelju moj oholi, uvek je lakše rušiti, ako ponovo oskrnaviš čeličnu ružu očeva na Mrakovici, znaj i zapamti moje će srce biti prvo zrno u redeniku i svi ćemo ko jedan na Mladenovu stranu stati – ponovo“. Kolundžija kaže da podići spomenik stradalnicima znači – poštovati sebe i poručuje: „Recite ne ratu! Ali recite