Модерни тзв. антифашизам, и модерни самозвани антифашисти и антифашистице у БиХ, прилично добро се служе фашистичким методама у своjоj борби.   Пише: Борис Радаковић У Деjтонскоj творевини смо свjедоци непрестаног набацивања фашистичке етикете на све неистомишљенике од стране jедне малоброjне интересне групе, уз већ широко раширено федерално отимање антифашистичких тековина српском народу, те свеинституционално лиjепљење фашистичких и геноцидних етикета истом. Овдjе се превасходно бавимо овом првом групациjом. Њихове главне особине су хистерично неприхватање другачиjег мишљења, пропагирање мржње према свакоме ко се држи конзервативних вриjедности, нетрпељивост према религиозним људима и религиjи уопште, називање фашистом сваког онога ко им супростави другачиjе идеjе, итд. Под антифашистичком борбом подразумjеваjу само ону комунистичког партизанског покрета, док

Док су се други тихо згражавали над поступцима хрватског репрезентативца (политичари), jедна жена подсjетила jе нациjу да – ниjе српски ћутати. И покренула петициjу коjом од Фифе тражи његово кажњавање и суспензиjу хрватске репрезентациjе са Мундиjала у Бразилу   Жена-храброст! Само уназад коjу годину, у вриjеме учесталих и наjсрдачниjих сусрета Бориса Тадића и Иве Јосиповића, jедан познати београдски историчар умало ниjе стављен на властиту националну ломачу због кварења помирења и jачања добрих односа, без баласта прошлости. Заправо, само jе одреаговао на отворено изречено противљење хрватског предсjедника легитимном, суду повjереном противљењу поступку оцjене ратне улоге генерала Драгослава Михаиловића поруком да би му било боље да брине о усташком покрету коjи jе

Леонардо Рашица, праунук Диане Будисављевић, о народу чиjу jе децу спасавала његова прабака: Упознао сам Дианину децу. Сећаjу се стравичних усташких злочина, из њих понекад излази туга, можда осећаj неправде, али никада огорченост   Када размислите о значаjу и величини њеног дела готово jе невероватно да сам чак и jа, њен праунук, за то сазнао тек када сам имао готово 30 година. Прошло jе више од десет година откако сам први пут чуо за Јасеновац. Моjа бака Јелка, Дианина наjстариjа ћерка, ниjе имала обичаj да много говори о делима своjе маjке. Једном ми jе, онако успут, поменула да jе њена маjка спасла “неку” децу током Другог светског рата. Био сам тада тинеjџер

Представљање књиге ‘Вуковар и његов стожер’ академика Јосипа Печарића на краjу jе прерасло у низ Печарићевих шовинистичких испада за говорницом. Дио претходних говорника истицао jе пак фигуре попут ‘поновних улазака у ровове’, ‘нових крвавих битака’ и ‘плаћеничких Владиних медиjа’       Окупљање стотињак заинтересираних у дворани Удруге специjалне полициjе из Домовинског рата почело jе, иначе, достоjанствено, одавањем минуте шутње погинулима у Домовинском рату. На представљању књиге су се поjавили бискупиВладо Кошић и Валентин Позаић, генерали Младен Маркач, Томо Медвед, Давор Домазет Лошо и Марко Лукић те вође инициjативе Стожер за обрану хрватског Вуковара Владо Иљкић, Томислав Јосић и Сњежана Патко. За умjетнички програм, како jе стаjало у наjави, био jе задужен познати тамбураш Станко Шарић коjи jе између поjединих говорника пjевао на плаyбацк. Од укупно петеро говорника, као

Вуковарски Срби, живећи у страху од усташке хистериjе, обjашњаваjу како се на судбини овога града темељи и jасно види комплетна хрватска лаж о грађанском рату на простору бивше Југославиjе  Ако jе мисао да „рат ниjе завршен тамо где ниjе окончан праведно“ игде присутна, онда jе то у Вуковару. Сваким jе даном порука све вероватниjа, jер Срби коjи су и после свега остали у овом граду, живе у великом страху од никад пораженог и сада jош повампирениjег фашизма. Како и не би, кад у оваj град свакога викенда долазе „осмаци“ из целе Хрватске да би снагом своjе младости, са тенка заробљеног у борби против Југословенске народне армиjе, испод усташког барjака и