У Србиjи већ дуго влада дух аутоцензуре, самопорицања, самонегациjе. Непостоjање културе сећања води у колективни заборав и постепено брисање темеља идентитета.     У другоj половини децембра у Културном центру Београда одржана jе изложба на коjоj су приказане „албанске жртве српског терора“. Изложби jе, између осталих, присуствовао и српски премиjер. Том приликом jе истакао да би „овакве изложбе требало да буду организоване у свим градовима бивше Југославиjе jер носе поуку”. Имаjући у виду страдања коjе српски народ трпи на Косову и Метохиjи вековима, оваква констатациjа сама по себи намеће питање: „Да ли jе могуће организовати сличну изложбу у Приштини или Тирани”? Можете ли замислити да се, у рецимо Ђаковици, организуjе

Једна од наjвећих туристичких атракциjа у главном граду Хрватске, Загребу jе свакако катедрала коjа се налази на Каптолу. Не би било ништа спорно у посjети велелепном вjерском обjекту из 12 виjека, коjи се налази у главном граду последње примљене чланице Европске униjе, да у ту туристичку туру ниjе укључено и поклоњење гробу кардинала Алоjзиjа Степинца. За оне коjи нису упознати а новиjом jугословенском историjом, Алоjзиj Степинац jе био кардинал и загребачки надбискуп коjи jе током другог свjетског рата био познат по своjоj сарадњи са Усташама и отвореноj подршци коjу jе пружао у формирању НДХ. Осим тога, подржавао jе поглавника НДХ, Анта Павелића jер jе сматрао да Срби и Хрвати никако не могу

Деветог jануара на празник Светог првoмученика и архиђакона Стефана, Република Српска jе напунила своj 22. рођендан, закорачивши тако у трећу децениjу свог постоjања.       Настала у вртлогу грађанског рата у бившоj СФРЈ тj. СР БиХ, на териториjи од 25 000 км2 на коjоj живи 1 440 000 становника, Република Српска и данас после више од две децениjе постоjи, живи и тавори. Она jе продукт истинске жеље српског народа са леве обале реке Дрине да створи своjу државу, коjа би му помогла да се сачува од покушаjа биолошког истребљења. Поред вишевековног положаjа између чекића и наковња тj. Беча и Истамбула, српски народ jе на краjу 20. века успео да

После Уjедињења 1918. Срби католици сматрали су да jе њихово национално питање решено уjедињењем са Србиjом и стварањем Југославиjе. У листу „Дубровник” о том времену истиче се: „Католичко Српство, коjе jе циjелу ову борбу изводило, циjенило jе након рата борбу завршеном и да ће оно мирно без борбе и без запрека моћи, у jединству и слободи, наставити и довршити велике замисли свог великог учитеља Меда на спас и напредак заjедничке домовине …” (1) Прва годишњица Дана Уjедињења 1919. прослављена jе у Луци Шипанскоj свечано. Село jе било окићено заставама и саговима, а становништво, одазвавши се општинском позиву, обуставило jе сав рад и дошло на свечано благодарење у цркву. Касниjе на свечаности у

Мада jе у Загребу током прославе Божића по jулиjанском календару, 7. jануара, приликом читања Божићне посланице патриjарха Иринеjа и архиjереjа Српске православне цркве изостављен део коjи се тиче тешког положаjа Срба у Хрватскоj, а за цензуру се оптужуjе митрополит загребачко-љубљански Јован Павловић, посланица се захваљуjући државноj Хрватскоj радио-телевизиjи ипак у целости чула широм Хрватске и њене диjаспоре. Јер, празничну литургиjу, коjу jе у Винковцима служио патриjархов изасланик викарни епископ Јован Ћулибрк, где jе прочитана нецензурисана посланица, ХРТ jе директно преносила и преко сателита. А како „Вести“ сазнаjу свештеничке аутоцензуре, када се ради о посланици, било jе не само у Митрополиjи загребачко-љубљанскоj, већ и у поjединим црквама далматинске, славонске и горњокарловачке епархиjе СПЦ. НЕ

Мучење у јавним иступима и увјеравање свјетске јавности о антифашизму у грађанском рату названом домовинским, од стране највиших хрватских државних дужносника напросто је несхватљиво У Хрватској, по завршетку грађанског рата деведесетих, дотадашњи СУБНОР , Савез удружења бораца народноослободилачког рата је прекрштен. Добио је име Савез антифашистичких бораца и антифашиста или скраћено САБА. Намеће се закључак, да су у самом називу, лијево од везника борци против фашизма у Другом свјетском рату, а десно су антифашисти, само антифашисти, без борбеног атрибута. Није ми било јасно то покрштавање, као уосталом ни оно моје 1942. године, у католичанство. Али, временом читајући разнолики “тисак” и слушајући разне емисије о минулом рату, морао сам закључити да су