Sve žrtve su jednake…?

Datum objave: utorak, januar 21, 2014
Veličina slova: A- A+

U Srbiji već dugo vlada duh autocenzure, samoporicanja, samonegacije. Nepostojanje kulture sećanja vodi u kolektivni zaborav i postepeno brisanje temelja identiteta.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/na-groblju.jpg

 

U drugoj polovini decembra u Kulturnom centru Beograda održana je izložba na kojoj su prikazane „albanske žrtve srpskog terora“. Izložbi je, između ostalih, prisustvovao i srpski premijer. Tom prilikom je istakao da bi „ovakve izložbe trebalo da budu organizovane u svim gradovima bivše Jugoslavije jer nose pouku”. Imajući u vidu stradanja koje srpski narod trpi na Kosovu i Metohiji vekovima, ovakva konstatacija sama po sebi nameće pitanje: „Da li je moguće organizovati sličnu izložbu u Prištini ili Tirani”? Možete li zamisliti da se, u recimo Đakovici, organizuje izložba na kojoj bi bile prikazane srpske žrtve trgovine ljudskim organima? Ili, da li je u Zagrebu ili Sarajevu moguće održati bilo kakvu manifestaciju posvećenu srpskim žrtvama? Sigurni smo da znate odgovor. 

Da se razumemo, želimo da istaknemo da su za nas sve žrtve zaista jednake, bez obzira na nacionalnost, veru, rasu, uzrast ili pol. Prema njima se moramo odnositi sa dužnim pijetetom, jer žrtve nisu samo običan broj, imena ili fotografije, već deo nečije porodice koje dele jednaku tugu i bol. Ipak, mnogo puta smo bili svedoci da se često sa žrtvama manipuliše u cilju ostvarivanja određenih političkih interesa. I nije problem to što drugi pribegavaju zloupotrebi žrtava njihovih naroda, ponekad od njih praveći marketing i propagandu. Događaj o kome smo govorili na početku teksta je očigledan primer za to. Problem nastaje onda kada se svesno zanemaruju žrtve sopstvenog naroda.

Zapitajmo se kada smo poslednji put čuli da je neko negde na državnom nivou organizovao manifestaciju u znak sećanja na srpske žrtve poslednjih ratova. Kulturni centar Beograda pripada državi, što znači da je država odobrila navedenu izložbu, pritom ne mareći za mišljenje i osećanja apsolutne većine građana Srbije, koji su se tom izložbom (bolje rečeno, provokacijom) osećali poniženo. Ironijom sudbine, ova izložba je održana gotovo u isto vreme kada se šest srpskih porodica iz Peći seća svoje tragično nastradale dece. Podsetimo se, pre 15 godina, u kafiću „Panda” u Peći ubijeno je šest srpskih mladića, uzrasta od 15 do 24 godine. Za ovaj monstruozan zločin, kao po nekom pravilu, niko nije osuđen, Osim njihovih najmilijih, godišnjicu njihovog stradanja niko nije ni spomenuo. Grobovi ovih stradalnika su uništeni, kao i gotovo svi tragovi prisustva Srba u ovom gradu.

Slično je i sa ostalim mnogobrojnim zločinima u kojima su Srbi žrtve. Da li se neko seća srpskih žrtava iz Medačkog džepa, okoline Srebrenice, dece iz Goraždevca…? Da li se neko seća 12 banjalučkih beba, kolona u “Oluji”, 17. marta? O Jasenovcu i Drugom svetskom ratu da i ne govorimo, to je već „daleka prošlost”. Kada je situacija ovakva, sigurno se trebamo zapitati: „Da li je ovakav odnos prema sopstvenim žrtvama ljudski”? Da li je takav odnos plod nemara, nehumanosti ili svesnog zaborava…? Verovatno je pravi odgovor kombinacija sva tri. Ipak, neka svako od nas ponaosob odgovori na ovo pitanje. Sebe i svoju savest nećemo prevariti. Valjda…

 Deca iz ustaškog logora Jastrebarsko

 

Sve žrtve su jednake. Jednak je bol svake majke za izgubljenim detetom. Jednak je bol svakog čoveka za izgubljenom porodicom, detinjstvom, mladošću. Svi su ljudi isti u smrti i nesreći. Tako bi barem trebalo da bude. Međutim, nažalost, na osnovu gore izrečenog, ispada da nije tako. Uz sklonost ka našem poslovičnom brzom zaboravu, pritisnuti raznim ucenama, jedan deo naše „elite” pristao je da u ime „viših ciljeva“, „svetle evropske budućnosti“, „pomirenja“ „regionalne saradnje“ i „političke korektnosti“ svesno zanemari žrtve sopstvenog naroda. Ispada da kod nas preovladava orvelovsko stanovište po kome su „sve žrtve jednake, samo su neke jednakije od drugih“. Ovakva naopaka logika nas sigurno neće nigde odvesti. Osim možda u nova stradanja, nesreće i sukobe. Stara mudrost kaže da onaj ko ne poštuje sebe ne zaslužuje ni da ga drugi poštuju. Neka nam ovo služi kao nauk i opomena da ne bi prošli onako kako su prošli naši stradalnici, o kojima se ne prave izložbe.

 

Jovan Aleksić

 

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top