Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Надежда Винавер
Разговарао Владимир Димитриjевић
Потпуно синхронизовани, на међусобно врло удаљеним местима (без савремених средстава обавештавања), потпуно су исти начини убиjања (од опкољавања села до похода на школе са православном децом…), исти методи мучења са таквим детаљима да jе свима одувек морало бити jасно да jе учење за таква дела било добро организовано, да су припреме биле систематичне, да ниjедан краj НДХ ниjе прескочен, да су „радне“ групе спремно чекале да покажу своj наук. Њихов радни учинак jе био високопродуктиван, ниjедан метод ниjе заказао, ниjедна справа за мучење и убиjање ниjе подбацила, ниjедна жеља убица ниjе остала неиспуњена. То jе реалност коjу нико не може да оспори
Наш саговорник jе др Надежда Винавер, професор Универзитета у пензиjи. Предавала jе историjу француског jезика (jезик средњег века и ренесансе); лексикологиjу са семантиком; француски као jезик техничких наука. Преводилац и теоретичар превођења, есеjиста, уредник библиотеке превода Станислава Винавера (Графички атеље „Дерета“)… Међутим, са њом нећемо причати о племенитоj вештини превођења него о нечем другом, насушниjем од насушног у доба када покушаваjу да нас лише памћења. Разговарамо, наиме, о жртвама уграђеним у темеље националног идентитета, без чега нема опстанка ниjедном народу, па ни српском.
Недавно се у нас поjавила капитална књига др Николе Николића о Јасеновцу. Оваj „човек с Балкана“ (С. Краков) робиjао jе под Аустриjом као младобосанац, био у усташком логору смрти као комуниста, да би га Тито 1949. бацио на Голи оток jер jе дигао глас у одбрану невино гоњених. За књигу сте писали упутни поговор. Зашто се оволико чекало на њено ново издање, ако се зна да jе дело светлост дана угледало 1948?
Питање коjе сте поставили отвара кључни проблем за све што jе у вези са усташким логором Јасеновац, са његовим слободним и неометаним постоjањем током четири и по године и са његовом целокупном послератном историjом – све до данашњег дана.
Ова ретка књига заиста jе пала у заборав, иако она представља сjаjан историjски документ, аутентичан, веродостоjан, писан у хронолошком следу, са именима многих жртава, са подацима о животу и „уморству“ истакнутиjих заточеника, са детаљима масовних убистава, као што jе, на пример, уништавање Козараца, о начинима мучења и убиjања. Кад су пре неку годину Срби оптужени за геноцид, ужаснути нисмо могли поверовати да jе то могуће, можда jош и више због тога што смо схватили да Срби за себе нису ништа учинили. Људи коjи памте усташе и коjи се сећаjу да jе после рата у њиховим срединама са захвалношћу читана Николићева књига о Јасеновцу, нису jе заборавили. Када jе поменут геноцид, мени се наметнула потреба да покренем истину и успомене, и да се то драгоцено сведочанство стави свима на увид. Обjављена књига, са поговором (непотребно измењеног наслова) на коjем сам истраjно радила, изазвала jе, као што видимо, много интересовања. Штета што jе оваj сjаjни историjски доказ пропустио недавни важан историjски тренутак, национално врло значаjан, jер jе, спреман, чекао две године да буде обjављен.
Делове ове књиге преноси лист Политика као подлистак. Неки читаоци кажу да им се чини да читаjу странице невероватне, иако трагичне, читанке, толико уверљиве да се они чуде што о њоj нису знали ништа.
Корисно jе напоменути да су на првоj промоциjи ове књиге (13. jул 2015.) неки слушаоци озбиљно замерили садржаjу извесних реченица из предговора Николићевог текста.
То се наjпре односи на поређење и изjедначавање усташа и четника (стране 6 и 7), а нарочито на тврдњу да jе и у Србиjи било више „логора уништења“. Ако узмемо у обзир Николићево поштено и храбро описивање страхота Јасеновца, али и његову добру обавештеност о политичкоj стварности у Србиjи за време рата, можемо поверовати да jе неко из уредништва издавачке куће, по „партиjскоj савести“, дописао ове „информациjе“.
У Предговору Николић захваљуjе „славноj Народноослободилачкоj воjсци Југославиjе и Партизанским одредима“ што су га ослободили и спасли од сигурне смрти. Пошто Николић ниjе ту казао да jе он, са jедном малом групом логораша, размењен за немачког официра, читалац, ако то не зна, закључи да Николић говори о партизанском ослобађању логора Јасеновац, а познато jе да партизанске снаге нису никада ни покушале да ослободе Јасеновац, jер Врховни штаб за то никад ниjе дао сагласност.
Наша напомена уз сам текст jе изостала, мада jе све то у Поговору на краjу књиге обjашњено.
Сада да се вратимо на наше питање – Зашто се оволико чекало на ново издање књиге?
Ниjе jедноставно дати одговор коjи очекуjете. Биће то дуга прича.
Садржаj вашег питања упућуjе такође на озбиљне разлоге за проверу наше свести и нашег понашања према Јасеновцу током пуних седам децениjа (од 1945. године), а одмах затим и наше спремности за трансформациjу – да о Јасеновцу више не говоримо као о некоj апстрактноj неминовности попут средњовековних апокалиптичких несрећа (у синтагматском односу са броjем од седамсто хиљада) већ као о апсолутно неразлучивом чињеничном алгоритму чиjи први скуп покрива период од 20 година коjе претходе оснивању логора и његов страшни независнохрватски активни рад, а чиjи други део, постjасеновачки, сажима скуп оштрих, унапред планираних комунистичких забрана а тиме и постепеног занемаривања Јасеновца од стране Срба. Видеће се да jе и предjасеновачко време у чврстоj вези са Комунистичком партиjом.
У Хрватскоj jе било много логора и стратишта, али jе Јасеновац постао опште име за сва места где су убиjани Срби на териториjи НДХ. У себе jе упио прве „сабирне“ логоре: Госпић, море око острва Пага, беспућа Велебита и друге дубоке jаме, воде више река а нарочито Дрине, Саве, Дунава, сеоске бунаре, запаљене цркве пуне српског народа, безимене утрине…
На великоj териториjи коjу су усташе прогласиле своjом независном државом, масовна убиства Срба почела су одмах по њеном оснивању, 10. априла 1941. Потпуно синхронизовани, на међусобно врло удаљеним местима (без савремених средстава обавештавања), потпуно су исти начини убиjања (од опкољавања села до похода на школе са православном децом…), исти методи мучења са таквим детаљима да jе свима одувек морало бити jасно да jе учење за таква дела било добро организовано, да су припреме биле систематичне, да ниjедан краj НДХ ниjе прескочен, да су „радне“ групе спремно чекале да покажу своj наук. Њихов радни учинак jе био високопродуктиван, ниjедан метод ниjе заказао, ниjедна справа за мучење и убиjање ниjе подбацила, ниjедна жеља убица ниjе остала неиспуњена. То jе реалност коjу нико не може оспорити.
Очито, то руши чувену хрватску тезу о jедном камиону усташа коjи су дошли из емиграциjе, наметнули се као власт у Загребу и почели да кољу. Иза свега jе стаjала снажна организациjа, зар не?
Ко jе све учествовао у стварању услова за такву суровост? Ко jе до тог степена подигао мржњу према Србима да су Хрвати своj опстанак видели не само у елиминациjи Срба, у неумољивом истребљењу породица и целих насеља већ у потврди себе самих путем системских изопачености убиjања? Исконска мржња према Православљу се свеукупно повећавала и претварала у лудило, и потврђивала болну истину да зло има неизмерну дубину.
Одмах по оснивању Југославиjе (1918) почеле су тешкоће са Католичком црквом, коjа jе дотле, у краjевима под окупациjом Италиjе, Аустриjе, Мађарске била jедина утицаjна црква.
Католичка црква ниjе могла прихватити државу у коjоj она ниjе била на челу државне верске администрациjе. Ниjе могла да прихвати да са Православном црквом дели иста права у одлучивању о верским правима грађана, односно да са Православном црквом мора делити обjективну смисаону повезаност. Одговор Католичке цркве на све увек jе био: не прихватити.
За време усташа она jе спремно прихватила да Србе покрштава, што наjвећи броj њих ипак ниjе спасло од смрти. Таква моћна установа, jедна од наjмоћниjих сила света, света и несвета кад испред ње стану суманути људи, данас као и раниjе, деjствуjе на мишљење и догађаjе, слободно и смело износи своjе разлоге.
Усташе, припадници хрватске сепаратистичке, екстремно-шовинистичке, терористичке организациjе, са програмским концептом стварања такве хрватске државе у коjоj би живели само Хрвати и у коjоj се не би смео наћи ниjедан Србин, ни Јевреjин нити Циганин, прихватили су „свети“ задатак да свугде, у сваком тренутку, у свакоj прилици убиjаjу Србе, не криjући, не фалсификуjући ништа. Они су се тиме поносили и хвалили.
У тоj опседнутости за апсолутном слободом да убиjаjу колико хоће и да уживаjу у томе колико хоће, дошло се до стварне духовне дегенерациjе, до ступња махнитости, што их чини jединственим, наjгорим злочинцима у Европи.
Половином XX века, у срцу Европе, решили су да побиjу цео jедан хришћански народ! Сви темељи европског мишљења, сви обичаjи, манири грађени вековима, милиони књига – чему?
А кад Николић описуjе како jе цела jедна планина осуђена на смрт – колективни консензус омразе – и кад пише ону загрцнуту тужбалицу над мртвим Козарцима – свакако ниjе могао претпоставити да ће на Брионима будући шеф државе Југославиjе, Јосип Броз, срдачно гостити бившег Хитлеровог официра, КУРТА ВАЛДХАЈМА, одликованог од стране НДХ због заслуга на убиjању шездесет или седамдесет хиљада Срба на Козари.
Иако све то знамо, не можемо да поверуjемо како jе мржња збрисала сваки обзир у понашању. Шеф хрватске државе, представник државе у односима са другим државама, са гостима из других држава држи на свом радном столу корпу пуну ископаних људских очиjу и показуjе jе странцима. Павелић победнички показуjе ту пихтиjасту масу, а неки други Хрват поносно шета са венцем нанизаних jезика српских жртава око врата.
Падоше на испиту стари антрополози са своjим далеким, у океанима загубљеним острвима – шта су њихови описи ритуала победе!
Геноцид се збио, а одмах после рата дошло jе до прикривања геноцида, и то под влашћу оних коjи су себе представљали као „апсолутне антифашисте“. Коjи jе механизам порицања примењен?
Антисрпство усташко, антиправославље католика добро су познати. Али мање jе позната улога трећег крака тростране антисрпске конструкциjе у Хрватскоj, односно Југославиjи од 1919. године, а то jе делатност Комунистичке партиjе. То jе трећа упорна сила коjа се свом снагом, од свог оснивања, трудила да подбуни народе у Југославиjи и да их посвађа. Зашто? Вође партиjа су знале да на власт могу доћи само ако наступе страшни поремећаjи у држави. Узор су имали у рушењу велике Русиjе у коjоj су победили нови окрутни властодршци, вешти да искористе тешки историjски тренутак у коjем се нашла њихова отаџбина. Партиjа jе 1929. године основала лист Пролетер коjи илегално излази до 1942. године. Садржаj овог листа, као органа Централног комитета КП, врло jе значаjан за историjу партиjе, за упознавање њеног рада и њених реакциjа на друштвено-политички живот у Југославиjи током дужег времена.
Праћење написа у овом листу jе учествовање у датом времену, синхроно праћење jедне раскорењене логике о праву групе поjединаца жељних власти да годинама обjашњаваjу како jе зло добробит и да нас увераваjу како jе мржња плодотворна… не заборавимо да jе реч о органу Централног комитета.
Пратила сам непрестане нападе на Србе у Пролетеру, већ од првог броjа 1929. године и описала их у Поговору Николићеве књиге. На тим страницама се систематично, упорно гради поjмовник раздора, осуда, увреда, клевета, маштовитих обмана, болесне пропаганде, раструбљуjе се презир према жртвама српског народа у Првом светском рату, руши се сваки саосећаj за њих, уништава се сваки праг трпељивости… Изграђен jе дуги низ епитета: великосрпска буржоазиjа, воjнофашистичка диктатура (тако често коришћена фраза у говорима политичара после завршетка рата), крвава србиjанска монархиjа, београдски људождери, насилнички београдски тирани, и томе слично. Али, остаjе jедна врло важна чињеница коjа се мало помиње, а то jе одлука Партиjе да Срби не могу да организуjу своjу, српску КП.
Национални непомирљиви детерминизам КП jе одређивао, не само вид сопствене партиjске ангажованости, већ jе себи дао много већу улогу да у свим краjевима Југославиjе, код свих чланова или симпатизера, нарочито међу Србима, почне да намеће своjа идеолошка мерила и да од њих захтева да однос према сопственоj историjи и традициjи, вери, ствараjу према моделу и циљу, важним за хрватски национализам. То, нажалост, тешко наслеђе, дуго се одражавало на живот Србиjе, а има га и данас, нарочито у домену културе.
Колико jе Јосип Броз био спреман да фаворизуjе Коминтернину идеjу да Срби, хегемони старе Југославиjе мораjу стално бити под партиjском паском?
Када говорите о ставу Јосипа Броза према Коминтерни у времену после завршеног рата, морамо се сетити да КПЈ, када jе дошла на власт ниjе много бринула о Коминтерни jер jе за њу та међународна организациjа била само учитељ револуционарних покрета и изазивач нереда међу народима, а њена важност за партиjу била jе посебна када jе у предjасеновачко време, то значи 20 година пре почетка рата, требало од Југославиjе направити интернационални проблем.
Ниjе нека апстрактна Коминтерна успоставила фронт против Срба: Комунисти из Југославиjе (са хрватским националним предзнаком) стално су тражили да се на свим састанцима Коминтерне поставља питање националних односа у Југославиjи. Стално су се жалили како су угрожени, тражили су не равноправност већ национална надправа, верску премоћ и надмоћ, и жестоко су замерали Коминтерни ако би случаjно заборавила да на своjим састанцима кука и жали се заjедно с њима на неправду у односима jугословенских нациjа. (Конкордат jе требало да потврди те захтеве).
Кад су на Великом конгресу комуниста, одржаном у Москви 1924. дефинисани ставови о jугословенском националном питању, коjи нису били по вољи Југословена, они су се побунили и против саме Коминтерне и донели изричити закључак. „Комунистичка партиjа истакла jе паролу права на самоодређење хрватског народа до отцjепљења и оснивања самосталне државе као jедно од главних парола у борби против великосрпске воjнофашистичке диктатуре и та парола постаjе сваким даном све популарниjа“, jасно ће пренети Пролетер, почетком 1923. године.
Много би било важниjе знати ко jе постао толико моћан да током неколико децениjа контролише српске оцене усташтва и ко фаворизуjе небригу за Јасеновац.
„Случаj Јасеновац“ пун jе противречjа – од чињенице да нико и не покушава да га ослободи до последњег тренутка рата, маjа 1945. иако су трупе Црвене армиjе на териториjи Југославиjе, преко уништавања остатака логора, до данашњег покушаjа да се Јасеновац потисне Сребреницом. Пажљиво сте пратили начин прикривања трагова овог логора… Шта се, и како се дешавало?
Кад немачки речник Дуден (Политика, 10. маj 2015.) обjашњава поjам „усташа“ као „хрватски националистички покрет коjи се у Другом светском рату борио против српског централизма“, то ниjе ништа друго до понављање речи Јосипа Броза из његовог чланка обjављеног у децембарском броjу Пролетера 1942. Јосип Броз се присећа предратне намере Срба да „србизуjу Хрвате и Словенце“, а да су Хрвати „као наjснажниjа индивидуалност међу осталим угњетеним народима Југославиjе, давали наjжешћи отпор против такве великосрпске националне политике“. Ова реченица, као и цео чланак, коjим се резимира незадовољство Комунистичке партиjе Србима, jесте као нека овера разложног постоjања логора Јасеновац. То jе у ствари безгласна сагласност уредништва са активношћу те фабрике смрти и са геноцидом над српским народом на целоj териториjи НДХ.
Како онда очекивати да Врховни штаб на челу са Јосипом Брозом (и Андриjом Хебрангом као секретаром Партиjе) ослобађа Јасеновац где су заточеници чекали, чекали, организовали се како су могли да помогну у нападу за ослобођење и сањали своj трагични сан. Уместо тога, Партиjа jе наређивала да се уклоне омиљени партизански команданти коjи су тражили дозволу да покушаjу са ослобађањем логора или бар да прекрате муке заточеника. Партизанске снаге на челу са Јосипом Брозом никада нису покушале да ослободе логор Јасеновац.
Трагичност логораша jе трострука: зато што су се нашли у логору, наjгорем од свих концлогора; зато што су их изневерили они у коjе су полагали наду; зато што су по директиви комунистичких власти морали остати без белега, без знакова коjи подсећаjу на њихове патње и без трага поштовања и захвалности.
Извор: ПЕЧАТ
Везане виjести:
Никола Николић: Јасеновачки логор (1)
Милан Басташић: Жртве Билогоре и Јасеновац
Zašto i od koga su djeca sa Kozare dovedena u poziciju da ih neko …
Сећање на jасеновачке жртве – Jadovno 1941.
One Response
Jasenovac je politička igra Kominterne i Pavelića. Kominterna naređuje Brozu da se Jasenovac ne dira,kako se ne bi poremetili odnosi Pavelića i Kominterne,jer je Sovjetima stalo da tim pravcem izađu na Jadran.