На положају у Питомачи

Одједном стадосмо. Командири одјељења кажу да се окренемо на лијево и да је то наш борбени положај. Појави се командир вода и одреди десну границу. Затим оде на лијево крило. Враћа се отуда и распоређује сваког борца. Сви су углавном прилегли иза појединих воћака. Нас без пушака распоредио је у други ред, исто иза воћака. Мене је припала нека танка јабука. Како год се намјестим, много ми је танка. Пар корака десно од митраљесца, који је за орајом, има дебља јабука од ове моје. Размишљам да одем тамо, али се сјетим приче да минобацачи гађају митраљесце. Помислих – ако промаше њега, таман ће у мене. Тако се смирим иза моје танке јабуке па како буде. Обилазе нас командири. Ето, иде и командант батаљона са командиром чете. То сад дјелује све озбиљније, а моја јабука све тања. По мојим мјерама, не може ми она заштитити ни главу, а камоли цијело тијело. Пушке немам, а онда ми опет дође на памет оно око додјеле митраљеза. Додијелит ће нам тамо гдје буде „тврдо“. Кад битка почне, не знам да ли је боље да лежим потрбушке са главом уз јабуку или поребарце. Премећем се ја тако иза јабуке већ скоро сат, а ништа се не догађа. Некако ми не пада на памет да бих могао погинути, али сам свјестан да ме јабука не може сачувати од рањавања. „Припремите оружје за борбу! Ставите метке у цијев! Важи и за пушкомитраљезе“, огласи се командир вода. Исто поновише и командири одјељења. Ово ме поново уозбиљи пред очекујућа догађања. Притискам главу уз јабуку у положају поребарце, па се опет одмарам потрбушке. Ишчекујем… Одједном се пронесе глас – банда се вратила, нетко их је обавијестио да смо ту. Кажу да је извиђач са цркве видио неку жену како је изишла из Питомаче прије него што смо ми дошли. Остајемо на положају. Ту ћемо доручковати. Допремише нам некакав чај, шербет и крух. Ту смо се послије лијепо одморили, а онда је наступило чишћење оружја. Ми без пушака морали смо гледати како се раставља, чисти и подмазује пушка. Прошло је подне кад смо истим путем кренули натраг. На једном од застанака сазнали смо да опет идемо у Вукосављевицу. Пред самим мјестом, опет дотјеривање за добар дојам пред народом (с тим да ја нисам одапињао каиш пушке). Стигосмо на исто мјесто размјештаја и на истом мјесту добисмо ручак под вечеру. Дан је лијеп.

< Надлијећу нас „штуке“                                                     Садржај                                                    Болесник и „дезертер“ >