Муке по Христијану

Шта да ради просечан српски православни хришћанин са вишедеценијским литургијским стажом када чује свог архијереја како га окривљује за оно за шта не може да буде крив?

Шта да мисли када види јасеновачко мучеништво својих предака упоређено и објашњењо нарко-лептичким и ЛСД визијама у неком архијерејевом предавању одржаном негде у белом свету, пред страним аудиторијумом? Чему да се сироти верник нада када чује свог архијереја како хули?

Да ли да верник тада исповеди свом духовном оцу настале сумње у вези са тим пастиром? Да ли да ипак прихвати пастирску оптужбу и призна пред собом и целом српском заједницом непостојећу кривицу? Да ли да усвоји архијерејеву очинску поуку о јасеновачком страдању добијену од бившег јеврејског логораша леченог познатим халуциногеном познатим као ЛСД? Да ли да се претвара да није чуо хулу, да на њу не реагује, јер владичина се не пориче?

О чему се ради? О сталним непримереним, непотребним и несувислим изјавама епископа славонског.

Годинама слушамо и гледамо преосвећеног владику славонског како у својим изјавама и предавањима спаја неспојиве ствари. Он на један вешт, добро „упакован“ начин провлачи веома контрадикторне и просечном српском вернику збуњујуће ствари, убацујући их у низ оних исправних, тачних, потребних и пожељних да се чују, тако да тај просечни српски хришћанин за себе прво помисли да није добро чуо, затим да није добро разумео, потом да му је нејасно јер свакако није довољно упућен, и, коначно, саблажњен и све снебивајући се и стидећи пред самим собом, да преосвећени владика – богохули.

Велике оптужбе. Велики грех. Епитимија у најави. Да ли је?

На основу чега просечан српски верник може да изведе овакав закључак? Примера је безброј, ево неколико.

Пре годину дана преосвећени владика славонски одржао је предавање „Новомученици и нова парадигма мучеништва: Јасеновац”  у Лондону на енглеском језику ( http://spclondon.org.uk/images/pdf/jovan_culibrk-jasenovac-nov_2018.pdf  ). Нешто касније, појавио се превод на српски : ( http://teologija.net/novomucenici-i-nova-paradigma-mucenistva-jasenovac/ )

Пре неких четири или пет година, владика славонски је јавно говорио у Бијељини у вези са бројем жртава Јасеновца и њиховог пописа.

Конфузан спој историјских чињеница, ЛСД-индукованих визија, снова и магновења, хришћанских светитеља и мислилаца, стваралаца и извођача рокенрол поезије и музике, без правог објашњења, разраде и закључка. Премного и за просечног Србина и за просечног Енглеза, коме је предавање изворно намењено, хришћанина или не, нарочито када се у обзир узме листа цитираних личности у предавању. Просечни српски православни верник не зна шта да мисли ни о предавању, ни о преосвећеном, очајнички покушавајући да себи објасни необјашњиво – какве везе мучеништво његових чланова породице побијених у Јасеновцу има са Бобом Диланом, Пети Смит или нарколептичким визијама?!

Да ли да са оваквим појмовима и сликама идемо у свет и објашњавамо највеће српско сатирање икада?! Зар се овако осамстогодишње српско православље представља свету?!

Срећом, предавање је било слабо посећено, од присутних нико ништа није схватио сем нешто мало о том америчком рокенролу и Бобу Дилану што им се учинило познатим, а труд преосвећеног владике славонског и јединствена прилика да једно српско свештено лице први пут после св. владике Николаја говори у неком англиканском храму – протраћена прилика, како за појашњење о српском страдању, тако и као представљање српске духовности.

Такође, пре неких четири или пет година, владика славонски је јавно говорио у Бијељини у вези са бројем жртава Јасеновца и њиховог пописа.

Започео је своје излагање нападом на нас потомке јасеновачких и других жртава хрватског и  усташког терора, и присутне и одсутне, оптужујући нас као директно одговорне за чињеницу да комплетан поименични списак жртава не постоји. По преосвећеном, криви су и наши претекли преци који су били толико несавесни и незаинтересовани да се, ето нису сетили да своје страдале попишу, тј. пријаве код тадашњих надлежних органа као жртве тада неодређено названог „фашистичког терора“, али и све нас, рођене после погрома који смо  о погубљеним прецима знали мало или ништа, из различитих разлога.

Уздигну владика старозаветне пророке и крвне жртве изнад Страдања и Васкрсења Онога по ком се зовемо хришћани, нетрепнувши!

Заборавља преосвећени владика или, да би ефекат изговореног у иначе специфичној, повишеној интонацији која реченом даје посебну важност, можда намерно изоставља да помене да би у та поратна времена људе „појео мрак“ и за много мање од оптужбе братског хрватског народа у облику усташа за десетковање и сатирање сопствене (српске) породице. Људи су били преплашени, неповерљиви, избегавали су да много таласају, а најбоље је било да не таласају никако, да би се сачувале преостале живе главе и ретка нејач у међувремену пристигла.

То је тако трајало деценијама са изузецима – вероватно одређеним бројем војних лица или учесника рата, као и оних мајки, очева, супруга, који више нису имали шта да изгубе, претходоно у НДХ изгубивши све и свја – који су учинили и тај последњи корак да се запишу имена оних који су на најмонструознији начин отишли заувек, само зато што су Срби. Истина, морало је бити и оних који су хтели да све што пре забораве, и мртве и себе, још живе, скупа са њима. И оних који зарад неких других, виших циљева, братства и јединства, нису сматрали за важно то што су остали сирочићи, и сами једва претекавши усташку каму, јаму и логор, или су због идеологије која је мутила памет, себе добровољно претворили у тикве без корена.

Ипак, страх од мрака у сред бољег сутра које је стигло, био је јачи, знам поуздано.

Не рече, преосвећени владика, ни речи о томе. Али зато настави своје излагање помињући св. владику Николаја, негде пред крај и патријарха Павла, а у средини, проткано кроз неколико важних и тачних података, и једну хулу.

Занимљиво би било чути генезу мисли владике славонског које су довеле до закључка изговореног пред публиком, још једним владиком, потоњим митрополитом дабро-босанским и неколицином колега свештеника, да Јерусалим није свети град зато што је Господ у њему страдао и васкрсао, већ зато што је тај град никао око храма подигнутог на месту где је Аврам повео Исака на жртву и јер је пророк Јаков на том месту уснио сан о лествици која повезује небо и земљу (15:00 – 26:00).

Уздигну владика старозаветне пророке и крвне жртве изнад Страдања и Васкрсења Онога по ком се зовемо хришћани, нетрепнувши! Придаде важност Старом Завету, потпуно одбацивши Нови Завет, Христову Жртву и чињеницу да Благодатни Огањ већ вековима силази на Велику Суботу, најављујући тако Празник над празницима – Васкрсење.

Са сигурношћу могу потврдити да просечном српском православном хришћанину Христово Страдање и Васкрсење значе све, а старозаветни пророци неупоредиво мање и да самим тим уопште не могу да појме како би и зашто било чему из Старог Завета могла бити дата таква предност која коначну потврду Христа, тј. Христово Васкрсење, ставља у други план.

Веома би ме занимало да чујем шта сами Јевреји мисле о овој сјајној новој улози коју им је преосвећени доделио – да су страдали због Исуса Христа. Због Њега и ради Њега.

(Да ли је и за муслимане Јерусалим свети град због Аврамове одлучности да испоштује реч и заповест Божију или пак због нечег другог, њима важнијег? Можда би преосвећени владика могао да појасни.)

Одјекује хула Бијељином, нико не реагује. Ни будући митрополит, ни свештеници, ни теолози, ни Срби потомци. Нико.

Затим, након опсежног наратива о Холокаусту, 6 милиона јеврејских жртава, њиховој предузетности, способности и импресивном раду на сећању, Јад Вашему и осталим облигатним појмовима, напомиње преосвећени владика славонски да је Хитлер мрзео Јевреје зато што су измислили Бога и закључује да их је убијао само зато што је од њиховог, јеврејског рода, кроз Богомајку, оваплоћен Он, Христос (37:06 – 40:00).

Закључује, дакле, преосвећени владика, да су Јевреји страдали због Христа. И да су Срби наставак тог изабраног (јеврејског) народа.

Поуздано знам да сам наставак, тј. наследник само својих правослваних предака пострадалих широм НДХ и да са Јеврејима немам никакве везе, ни крвне, ни духовне. Како смо онда ми, Срби, наставак изабраног јеврејског народа? Можда је преосвећени хтео да каже да смо наставак старозаветног народа Израиља? Занимљиво.

Веома би ме занимало да чујем шта сами Јевреји мисле о овој сјајној новој улози коју им је преосвећени доделио – да су страдали због Исуса Христа. Због Њега и ради Њега.

Шта да ради просечан српски православни хришћанин након толико новог и до сад му сасвим скривеног и непознатог што му је владика славонски зналачки предочио? Како да реагује, овако теолошки поткован и национално учвршћен, са пуним поверењем у све што је од преосвећеног чуо и научио, али још непокајан за недело према својим прецима, јасеновачким мученицима, и непричешћен Крвљу и Телом које за које је до сада веровао да су посветили не само Јерусалим већ целу васељену?

Посматрач и активни учесник црквеног живота,

С. П. Христијан