МОЖЕ ЛИ СТЕПИНАЦ ДАНАС БИТИ ПУТОКАЗ ХРВАТИМА Био је то човјек који је говорио да ‘неаријевце’ треба депортовати у логоре на ‘хуман’ начин…

Ових дана, недјеља, мјесеци у жестоким идеолошким дебатама често чујемо да је “блажени Алојзије Степинац хрватском народу био путоказ”, да је код њега “био посебно видљив дар утјехе повезан с надом и с трпљењем”. Црква у Хрватској воли се називати Степинчевом Црквом, слави се Степинчево, а ускоро ће бити обиљежена и 120. обљетница блаженикова рођења. Проглашење надбискупа Степинца светим требао би бити врхунац тога слављења. У овом тексту настојаћу показати да у његовој биографији није било све тако блиставо.

Алојзије Степинац (1898-1960.) именован је 1934. за коадјутора надбискупу Antunu Baueru. Сагласност је дао и краљ Александар, понајприје зато што је Степинац био солунски добровољац и потпоручник југословенске војске. Јављајући ту вијест, новине су истицале да је “Степинац добар Хрват и добар Југославен”.

У другој половини 30-их хрватски су бискупи све незадовољнији положајем Цркве у држави, понајприје због амбиције Српске православне цркве да се наметне као државна црква, а још више пошто је 1937. београдска влада одустала од конкордата с Ватиканом. Тај чин води Католичку цркву у радикализацију ставова.

О тадашњим идеолошко-политичким ставовима надбискупа Степинца свједоче тисковине које су излазиле под његовим патронатом. Степинац је био вођа Хрватске Католичке Акције у Загребачкој надбискупији чије је гласило било Хрватска стража. Тај “тједник за католички дом” истиче како су они “увијек радикални Хрвати и увијек радикални католици”, како је “комунизам највеће зло” и “плод Јеврејина Karla Marxa”. Иако тврди да се противи “и фашизму и комунизму”, у Шпанском грађанском рату Стража се јасно сврстава уз Franca те подржава Италију и Њемачку, јер “не трпе Јевреје ни комунисте ни подмуклу опасну фрамасонерију”. На домаћој сцени Стража особито напада политику ХСС-а и поименце Мачека. Дарвинизам проглашава “протухришћанским”.

У Католичком листу, гласнику Загребачке надбискупије, тврдило се да су “Јевреји главни непријатељи човјечанства. Они су право проклетство рода људскога”, али је надбискуп Степинац, који је у међународним круговима словио као “увјерени антирасист”, 1940. записао у дневник: “Очувао нас Бог од ‘заштите’ национал-социјалистичког Рајха. То би значило дефинитивну пропаст за европску цивилизацију, а специјално за хрватски народ.”

Кад су 27. марта 1941. избиле демонстрације против приступања Југославије Тројном пакту те је извршен државни удар, Степинац је у дневнику записао: “Хрвати и Срби два су свијета (…) који се никада не ће приближити осим чудом Божјим. Шизма (тј. православље) највеће је проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења.” С друге стране, истога дана надбискуп шаље окружницу клеру препоручујући “да се молитвама обраћа Господину нека младом Краљу (Петру оп. а.) у његовом владању даде свој благослов и помоћ да наша Хрватска и читава Држава остане поштеђена од ратних страхота, а њезини народи да у миру, слободи и правди узмогну радити око свога напретка и развитка”.

Када је папа Пио XI склопио 1929. конкордат с талијанском државом, у провали одушевљења Мусолинија је јавно назвао “човјеком којег нам је Провидност послала”, али су већ тада многи њемачки бискупи гласно упозоравали на неприхватљивост нацизма те инзистирали на томе да ниједан католик не може бити нацист. Иако је и Св. Столица знала да с нацифашистима “нема шале”, нацизам и фашизам чинили су јој се најснажнијим браницима пред комунизмом. Другим ријечима, нацизам и фашизам заблуде су и погрешке, али незнабожачки комунизам ипак је главни, смртни непријатељ вјере и Цркве.

Католичка црква у Хрватској традиционално је сматрала да су хрватска национална идеја и католицизам у чврстој вези, да се њихови циљеви допуњавају и испреплећу. Кад је успостављена НДХ, Црква је оцјењивала да је тиме испуњен један од битних националних циљева. Надбискуп Степинац већ је 12. травња јавно изразио задовољство и подршку успостави НДХ. Власти су објавиле да је НДХ католичка држава, а криж (или распело) истакнут је као један од “усташких знамена”. Међутим, Степинац је убрзо у разговорима и писмима усташким дужносницима негодовао и протествовао против усташке политике насиља и расне несношљивости. Павелићу је 14. маја 1941. писао да је “овај час примио вијест да су усташе у Глини пострељали без суда и истраге 260 Срба. Ја знам, да су Срби починили тешких злочина у нашој домовини у 20 година владања, али сматрам својом бискупском дужношћу, да подигнем глас и кажем, да ово по католичком моралу није дозвољено, па Вас молим, да подузмете најхитније мјере, на цијелом територију НДХ, да се не убије ниједан Србин, ако му се не докаже кривња ради које је заслужио смрт. Иначе ми не можемо рачунати на благослов неба, без којега морамо пропасти. Надам се да ми нећете замјерити ову отворену ријеч.”

Надбискуп је особним интервенцијама успијевао спасити неке прогоњене појединце и скупине (Јевреје, Србе, Хрвате, не и Роме).

С друге стране, често је назочио јавним догађајима (обљетницама, прославама, итд.), гдје стоји уз усташке главешине, а организира и мисе за НДХ на 10. травња. Тиме је давао легитимитет и подршку режиму да проводи разне политике, све до реализације злочина и геноцида. То је било неуспоредиво важније него све критике појединих усташких “ексцеса”, које су ионако биле или крајње дискретне или лимитираног досега (попут проповиједи у катедрали).

Истовремено и тиха Степинчева рогоборења против режима, каква су све снажнија од јесени 1942., вјеројатно и под дојмом ликвидације свећеника у Јасеновцу и чињенице да су му усташе (или Нијемци?) убили брата, изазвали су међу усташама неповјерење према њему, чак су почеле колати гласине да би га неки од њих хтјели ликвидирати. Да су власти жељеле јавно показати како Степинцем нису задовољне, свједочи и чињеница да никад није био одликован, за разлику од сарајевског надбискупа Шарића те других бискупа.

Па ипак, догађало се да је надбискуп Степинац био недопустиво толерантан према усташким злочинима. Примјерице, у писму поглавнику Павелићу 21. јула 1941., пошто је из Загреба у логоре смрти депортирано више од 2000 Јевреја (“неаријеваца”), протестира против “нечовјечног и окрутног поступања с неаријевцима”, али већ самом употребом ријечи “неаријевац”, заправо, прихвата усташку и расистичку терминологију, па и више од тога: “Чујем с више страна да се ту и тамо нечовјечно и окрутно поступа с неаријевцима пригодом депортирања у логоре, а и у самим тим логорима; што више, да од таква поступка нису изузета ни дјеца, ни старци, ни болесници.” Не доводећи депортације у питање, надбискуп се залаже да се оне изводе на “хуман” начин (ма што то значило). Предлаже да се подузму “неке појединачне ствари у смјеру ублажења поступка:

а) да се упућивање у логоре врши на тај начин, да депортиранима буде омогућено да спреме најнужније ствари, да могу уредити своје најхитније обвезе и према обитељи и према служби;

б) да се отпремање не врши у пренатрпаним пломбираним вагонима, нарочито не на удаљена мјеста;

ц) да се интерниранима даје довољна храна;

д) да се болеснима омогући лијечничка њега;

е) да се дозволи отпремање најнужније хране и омогући дописивање с обитељи”.

Устрајао је и на покатоличавању Срба, али се поставља питање: је ли то чинио како би их спасио од смрти или зато да би повећао католичку паству? Чињеница је да многе покатоличене Србе пријелаз није спасио од прогона и смрти.

Надбискуп Степинац се или предуго заваравао да су усташки злочини само ексцеси неодговорних људи на терену и неких смутљивих појединаца у власти, а не плод смишљене државне политике, или се није ни заваравао, него је једноставно окретао главу од онога што је видио. Свеједно је што је од тога двога истина, јер је у коначници резултат исти: надбискуп Степинац никад није осудио усташку идеологију ни режим нити се дистанцирао од НДХ. Разлози су вишеструки: усташе су се цијело вријеме декларирали као горљиви католици и надбискуп их је, успркос свим “погрешкама и гријеховима”, сматрао дијелом своје пастве, католицима и Хрватима, које је можда ипак могуће увјерити да престану чинити зло. Узимао им је за добро што су забранили псовање и “сва порнографска издања којима су такођер у првом реду управљали Јевреји и православци”, што су под пријетњом смртне казне забранили побачај (а неке су бабице и јавно ликвидирали), што су издали уредбе против богохуљења итд.

Надбискуп је остао досљедан и у радикалном антикомунизму. Партизане, предвођене комунистима, сматра “антикристом” и главним непријатељем. Између антипатије према комунизму и антипатије према усташким злодјелима она прва увијек је однијела превагу, јер усташку НДХ било је, по надбискупову мишљењу, могуће поправити, а комунизам не.

Врхунац Степинчева проендехашког ангажмана манифестију се у Католичком листу од 12. травња 1945., на чијој се насловници кочи Павелићева слика и слави четврти рођендан НДХ те се тврди да “Хрватски народ – хрватска држава – Католичка црква на велики и славни дан 10. априла 1941. ступише у чврсту и срдачну међусобну везу”. Констатује се да је по успостави НДХ “у Хрватској прострујио свеопшти народни препород у политици и привреди, у управи и војсци, у књижевности и умјетности”, али је, ето, “започети рад по најбољим нацртима спречаван поради зависти вањских и унутарњих непријатеља, који су се као гладни вуци и подмукле хијене бацили на хрватску земљу, да ју пале и робе, да кољу и убијају”. У закључку се каже да је “комунизам највећи непријатељ Цркве” те стога “молимо Свевишњега Бога, да помогне хрватски народ у данашњим судбоносним часовима; да сачува његову државу, која је најбољи јамац његове слободе”. Дакле, и након четири године усташке и нацистичке страховладе и злочина и даље тврдоглаво сврставање без остатка на њихову страну.

Кад је успостављена нова власт, надбискуп није заузео оштар став против ње због страдања њезиних противника поткрај и након рата, него због тога што је покренута аграрна реформа у оквиру које је узет голем дио црквене имовине.

Надбискуп Степинац 1946. изведен је пред суд с конструисаним оптужбама да је био ратни злочинац и духовни потицатељ геноцидних прогона српског становништва у НДХ. У публицистичким радовима каснијих деценија те су оптужбе чак и прошириване па је стигматизиран као главни идеолог усташтва и геноцида над Србима, што је лаж. Био је заточен у Лепоглави до 1951., кад је премјештен у кућни притвор у жупни двор у Крашићу, гдје је и умро. У међувремену је 1955. писао да је “Сотона добро уочио силно важну улогу жене, те ју под паролом лажне еманципације користи за своје сврхе као никада до сада у историји човјечанства”. Можемо само претпоставити да је надбискуп под “лажном еманципацијом” мислио све снажнију афирмацију цивилног брака, добијање права гласа и масовно запошљавање жена.

Касније су колале гласине да је убијен, што није истина.

О надбискупу Степинцу много се пише и расправља све до данас. Перспективе аутора често су крајње различите, па су такви били и закључци. Алојзије Степинац био је човјек с много дилема у једном мучном времену, у којем није било лако наћи јасне одговоре. Он их није нашао, ни тада ни послије. Наставио је свој самозатајан, скроман живот, одан конзервативном црквеном погледу на свијет. Да није било судског процеса против њега, вјероватно не би постао ни посебно познат. Његово бисмо име спомињали само у специјализованим историјским прегледима.

Нама је данас важно одговорити на питање – може ли Алојзије Степинац уистину бити “путоказ”? Онима који желе градити либералнодемократску Хрватску, очито, не може.

Аутор: Ivo Goldstein

Извор: Jutarnji.hr

Везане вијести:

Иво Голдштајн пише загребачком кардиналу: Зашто ћутите о …

Алојзије Степинац – човек од највећег поверења НДХ | Јадовно …

“Алојзије Степинац – неиспричане приче“ | Јадовно 1941.