Alojzije Stepinac – čovek od najvećeg poverenja NDH

Datum objave: petak, 24 februara, 2017
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+
Hteo da pokatoliči sve Srbe: Alojzije Stepinac Foto: commons.wikimedia.org, en.wikipedia.org
Hteo da pokatoliči sve Srbe: Alojzije Stepinac
Foto: commons.wikimedia.org, en.wikipedia.org

Razgovarala Nataša Jovanović

U vreme kada mešovita katoličko-pravoslavna komisija zaseda na temu lika i dela Alojzija Stepinca u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, jedan dokument koji svedoči o tome da je ustaška elita u trenutku sloma NDH odlučila da poverljive spise preda na čuvanje nadbiskupu Alojziju Stepincu baca novo svetlo na istorijske događaje. Zašto je vrh NDH odlučio da baš Stepinac bude čuvar tajne? Da li je on bio jedini čovek koji je po formalnom prestanku postojanja NDH mogao da nastavi sa sprovođenjem politike Vatikana? Konačno, da li su nesprovođenjem istrage o sadržaju osam škrinja koje je, na zahtev Ante Pavelića, Ministarstvo spoljnih poslova NDH predalo Zagrebačkoj nadbiskupiji, komunisti učestvovali u zataškavanju, a ne razobličavanju veze Vatikana i NDH? O ovim pitanjima, te činjenici da je krvavo zlato jasenovačkih mučenika skrivano u rimokatoličkim crkvama razgovaramo sa istoričarima dr Momčilom Diklićem, autorom knjige „Svetac“, akademikom Srboljubom Živanovićem, dr Veljkom Đurićem Mišinom, direktorom Muzeja genocida, te Anatolijem Dmitrijevičem Stepanovim, glavnim urednikom „Ruske narodne linije“ i članom Međunarodne komisije za utvrđivanju istine o Jasenovcu

Katolička akcija imala je popis pobijenih

Župnik u Jasenovcu za vreme Drugog svetskog rata, u činu ustaškog satnika, bio je Josip Paršić, za koga Franjo Tuđman tvrdi da je podržavao NDH, ali je bio protiv ustaških zlodela. On je imao poverenje najviših vlasti, jer je pred pogubljenje ispovedio tobožnje zaverenike protiv Pavelića, Lorkovića i Vokića, a redovno se družio sa jednim od najvažnijih jasenovačkih krvoloka Ivicom Matkovićem. Pred Zemaljskom komisijom za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača u Zagrebu rekao je, juna 1945, između ostalog i sledeće: „K meni je dolazio ustaša Marijan Gela, koji me je često obavještavao o događajima u logoru: tako npr. kako su ubijani zatočenici u logoru, u početku većinom strojnicom, a kasnije da su zatočenici ubijani nekim tupim predmetom. Meni je jednom zgodom u bolnici u Jasenovcu pripovijedao ustaški satnik Marin Jurčev, koji je kasnije bio obješen od ustaša u logoru, u prisustvu zatočenika logoraša dr Špicera i dr Klajna, da je do god. 1943. mjeseca kolovoza u logoru ubijeno oko 500.000 ljudi, tj. u logoru Krapje i u logoru Jasenovac.“ Najvažniji Paršićev iskaz je sledeći: „Ja sam više puta, kad bi dolazio u Zagreb, informirao u događajima u logoru Jasenovac ravnatelja pisarne nadbiskupskog stola dr Borića. Znam da mi je on odgovorio da su predstavnici katoličke Crkve protestirali protiv zločina, ali da ti protesti nisu imali uspjeha.“ Rekao je i ovo: „Kancelarija Vatikana se putem Katoličke akcije iz Zagreba obraćala na Župni ured u Jasenovcu, da se propitam za imena nekih zatočenika, većinom Židova. (…) Popis sam ja dao Katoličkoj akciji.“ To znači da su o zločinima ustaša u Jasenovcu znali i Kaptol i Vatikan.

Momčilo Diklić, istoričar

Čuvar relikvija Endehazije

Slomom NDH Stepinčev dvor postaje glavni informativni i obaveštajni punkt razbijenih struktura Pavelićevog sistema

Šestog maja 1945. kao najpoverljivijem čoveku NDH, ministar inostranih poslova NDH Mehmed Alajbegović šalje osam škrinja „pismohrane ministartva“ po nalogu dr Ante Pavelića. Dokument, koji potpisuju Alajbegović i Stepinac, a na kome stoji štambilj Zagrebačke nadbiskupije, vraćen je iz Austrije 1946. godine i zaveden u Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Dr Ivan Grgić, sekretar Državne komisije, ovaj dokument zaveden pod brojem 1434, prosleđuje generalnom sekretaru Vlade FNRJ sa propratnim pismom sledeće sadržine: „Među ličnim papirima ministra inostranih poslova NDH dr Mehmeda Alajbegovića, koji nam je izručen od Amerikanaca iz Austrije i koga je naš servis dopratio u zemlju, pronašli smo interesantan dokument čiju fotografiju prosleđujemo.“ Ovaj dokument osvetljava ulogu Alojzija Stepinca na kraju Drugog svetskog rata, u periodu kome je naša istoriografija posvetila najmanje pažnje, kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Momčilo Diklić , naučni saradnik Instituta za evropske studije.

Potvrde o dokumentima

Da li je ovaj dokument dokaz da u uslovima sloma NDH ulogu nastavljača hrvatske nacionalne politike preuzima Alojzije Stepinac?
On je projektant eliminacije pravoslavne vere i srpske nacije što je kao njegov program i upisao u svoj dnevnik još 1934. Kraj NDH zatiče ga veoma uznemirenog. On, vikar ustaške vojske, videvši da njegova strana gubi Drugi svetski rat, pokušava da na sve načine osigura opstanak NDH. Pred kraj rata i štampa menja pristup i pokušava da dokaže da je NDH nastala kao križarska kako bi zaštitila ugroženi katolicizam što ne odgovara istorijskoj istini.
Tragom dokumenta o isporuci osam škrinja Zagrebačkoj nadbiskupiji saznajemo i da je arhivu, poverljive podatke, Ministarstvo NDH poverilo na čuvanje Alojziju Stepincu.
Nije tajna da je zagrebački Kaptol, odnosno nadbiskupski dvor bio mesto gde su se s dolaskom nove vlasti skrivali križari-ustaše, ustaški funkcioneri, satnici, franjevačke ustaše. U franjevačkom samostanu na Kaptolu, ispod oltara u grobnici, sakriveno je krvavo zlato hiljade žrtava. Franjevci ga zakopavaju ispod ispovedaonice sa namerom da ga sačuvaju za ustaše… Nakon oslobođenja organi narodnih vlasti tražili su sanduke sa zlatom koje su fratri sakrili u samostan. Iako su negirali da imaju išta skriveno, nakon pretresa samostana pronađeno je 36 sanduka zlata i ostalih dragocenosti. Zlato je preneto u grobnicu pod podom ispovedaonice za gluve. Istragom je utvrđeno da su se sanduci nalazili 20 centimetara ispod cementnih ploča, i da su iste ploče, pošto su predmeti sakriveni, franjevci nanovo malterisali cementom. U prostoriji gde su pronađeni sanduci sa dragocenostima NDH, pronađene su i ljudske kosti u istim sanducima koje su fotografisane. Deponovano i skrivano zlato, i ostale dragocenosti pripadale su mnogobrojnim srpskim, jevrejskim i ostalim žrtvama Pavelićeve NDH, pobijenim po logorima. Između ostalog tu su bili zlatni satovi, tabakere, venčano prstenje skidano s ruku žrtava kidanjem ili odsecanjem prstiju, medaljoni sa dečjim slikama, zlatni zubi…
Kakva je uloga Stepinca u očuvanju NDH nakon oslobođenja zemlje?
Stepinčev dvor postaje glavni informativni i obaveštajni punkt razbijenih struktura Pavelićevog sistema. Iako sarađuje sa predstavnicima novih vlasti, on zapravo radi po zadatku za strukture NDH. Preko katoličkog sveštenstva i ostalih katoličkih struktura, on dobija informacije o grupama NDH sistema koje su se skrivale na teritoriji avnojske Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Dvor postaje distributivni centar za ispomaganje i koordinaciju ustaško-križarskim grupama koje su iz ovog centra snadbevaju hranom i lekovima. Na Kaptol su dolazili iz inostranstva predstavnici vrha NDH kako bi dobili informacije šta s dešava u zemlji. Dolazeći ilegalno iz inostranstva ustaški general Moškov uspostavlja vezu sa nadbiskupom Stepincem, u vreme trajanja biskupskih konferencija, i u više navrata šalje mu kurire sa pismima. Tada se pojavljuje „pastirsko pismo“, poziv za aktivaciju i pomoć križarskim organizacijama. Preko crkvenih propovedi katolički sveštenici su vodili borbu protiv novih vlasti. To su pravdali brigom za slobodu crkve i religije.
Zašto nikada nije do kraja obrađena tema preuzimanja relikvija od Endehazije? Zašto komunističke vlasti koje su imale ove informacije nisu već tada razobličile vezu Stepinca i NDH?
Razlog zašto se o tome toliko dugo ćutalo leži u činjenici da je Stepinac blisko sarađivao sa komunističkim vlastima. Ova tvrdnja je lako dokaziva. Prvo, nemački opunomoćenik u Zagrebu, general Glez fon Horstenau zapisao je u svojim memoarima da je više puta organizovao sastanak Stepinca sa rukovodstvom Komunističke partije Hrvatske, te da je najmanje dva puta upriličen i sastanak sa Andrijom Hebrangom, koji je do oktobra 1944. bio čelnik Komunističke partije Hrvatske. Takođe, postoji dokument, izjava nadbiskupa Stepinca njujorškom advokatu koji ga je posetio juna 1952. u Krašću. „Želeo je da on, Stepinac, bude generalni vikar partizanskih snaga 1943. jer mu je Tito poslao emisara sa tim zahtevom.“ Stepinac je odgovorio da bi prihvatio ponudu ukoliko bi ga na to mesto postavio papa. Međutim, papa je njega postavio na mesto vojnog vikara NDH. Činjenica da je Stepinac dobio ponudu da bude vojni referent 1943. pokazatelj je bezobzirnog odnosa prema srpskom narodu koji je činio okosnicu partizanske vojske. Iznenadilo me je da je to i pokojni Dragoljub Živojinović 2007. objavio u knjizi „Vatikan, Katolička crkva i Jugoslovenska vlast 1941–1958“, što je prošlo neprimećeno.
Da li su pomenuti zapisi relevantni dokumenti za jednu ovakvu tvrdnju?
Jesu, no ne baziram tvrdnju samo na dokumentima koji jesu važan istorijski izvor već i na razgovorima koje sam vodio sa Dušanom Brkićem, predratnim pravnikom, potpredsednikom Vlade Hrvatske, i ministrom Stankom Opačićem. Obojica su 50-ih godina smenjeni sa tih funkcija. Brkić mi je pričao da su 1945. na Prvomajsku proslavu u Zagreb zajedno došli Vladimir Bakarić i Alojzije Stepinac. Od tada, tvrdili su, Stepinac je stalno dovođen na sednice Centralnog komiteta. Konstitutivnoj sednici Sabora (prelazak iz ZAVNOH-a na Sabor) prisustvovali su Alojzije Stepinac s hrvatske strane, i na poziv srpskih ministara vladika Arsenije Bradvarević kojem dr Vladimir Bakarić nije hteo da pruži ruku. Bakarić je, kao što znamo, postao prvi čovek hrvatske vlade, a Dušan Brkić, jedan od najpismenijih ljudi komunističke revolucije i naš predstavnik u osnivanju Komisije za ljudska prava Eleonore Ruzvelt, drugi. Brkić mi je pričao da mu je Bakarić rekao da neće obnavljati srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj zbog čega su se sukobili. Drugi sukob desio se pred Josipom Brozom jer je Brkić predlagao patrijarha Gavrila Dožića za narodnog heroja budući da je tokom rata bio interniran, čemu se suprotstavio Bakarić: „Ne možemo ovog proglašavati narodnim herojem, a Stepinca kažnjavati.“ Iz ovoga je vidljivo da dr Vladimira Bakarića nije interesovala istorijska istina. Možda u ovim detaljima leži objašnjenje za to što Stepinčev dnevnik nikada u celosti nije objavljen.
Da li ste imali u rukama ovaj dnevnik?
Stepinac je vodio dnevnik od maja 1934. do februara 1945. U njemu je na više mesta posvedočio o eliminaciji srpske pravoslavne vere i srpske nacije. Lično nisam imao dnevnik u rukama, ali jesu Jakov Blažević, javni tužilac i predratni pravnik, moj profesor na magistarskom radu, istoričar Dušan Milačić, čovek koji je žestoko rušio Jugoslaviju, i Ljubo Boban, moj profesor na Filozofskom fakultetu koji je objavljivao segmente dnevnika. Godine 1939. Stepinac traži granicu na Drini, a 1940. predaje akt, Promemoriju Vlatku Mačeku koji je tada na čelu Banovine Hrvatske, a u kojoj traži da se severozapadna Bosna naseli Hrvatima katolicima. Da li treba da čudi onda što je tokom Drugog svetskog rata Ante Pavelić, vođa NDH, naselio hrvatsko stanovništvo u Slavoniju i u Srem? Prema podacima dr Nikole Gaćeše, nekadašnjeg šefa katedre za istoriju u Novom Sadu, reč je o 67.000 raseljenih, mada ni taj broj nije konačan. Kasnije su Bakarić i Tito 1945. našli načina da ti ljudi i ostanu na tim prostorima čime je značajno promenjena demografska slika u korist hrvatskog stanovništva.
Šta su hrvatski komunisti tražili od Stepinca?
Stepinac je kasnije tvrdio da su oni tražili od njega da se odvoji od Vatikana, dok je Bakarić u julu 1945. na sednici Vlade Hrvatske tvrdio da o tome nema govora, svestan da je reč o jednoj celini. Međutim, on priznaje da su oni tražili da Katolička crkva bude nacionalna na teritoriji Hrvatske. Zahtev da katolički kler u Hrvatskoj bude hrvatske nacionalnosti mogao bi biti i usled toga što je prema podacima italijanskih komunista (Đanpaolo Pansa, autor knjige „Zatvorenici tišine“) iz Hrvatske 1945. isterano između 240 i 350 hiljada pripadnika italijanske nacionalnosti.
Zašto se kao glavna tema u tumačenju zločina počinjenih u NDH stalno nameće Stepinčeva uloga u spasavanju Srba?
Mi ne smemo prihvatiti tu zabludu. Radi se o čoveku koji je bio projektant eliminacije pravoslavnog življa i srpske nacije na području NDH. Stojim na stanovištu pokojnog istoričara Vladimira Dedijera koji kaže da je Stepinac duhovni otac Ante Pavelića. On je 1934. prilikom posete Beogradu, iako je usmeno svedočio ljubav prema Jugoslaviji, svojom rukom zapisao da je više radnika, misli na sveštenike, Srbija bi za 20 godina bila katolička.
Smatrate li da će, uprkos svim dokazima koji svedoče o ulozi Stepinca u pokolju Srba u NDH, on ipak biti proglašen za sveca?
Formalno da, stvarno ne. Mislim da bi to bila rana koja bi teško zarasla. Na prostoru bivše Jugoslavije postoji na stotine dokumenata o njegovoj i delatnosti struktura kojima je on neposredno rukovodio, kao i stotine izjava Hrvata, i onih koji su bili deo NDH sistema, i onih koji su se borili protiv njega.
No kako god, mislim da problem Stepinca jeste i naš problem, jer iako nećemo moći da utičemo na njegovu kanonizaciju, možemo da ceo svet upoznamo sa zločinima koji su pod njegovim blagoslovom činjeni u NDH. Sada vidimo kako izgledaju pokušaji revizije istorije za šire potrebe. Nedavno sam čuo tezu da je prva antifašistička nacija na Balkanu bila hrvatska. U NDH jeste bio prvi pokret u Evropi, ali pokret Srba protiv NDH kao najmračnije nacističke varijante. Danas imate na desetine hiljada Hrvata koji se pozdravljaju nacističkim pozdravom s ispruženom rukom. Vlade Gotovac, hrvatski intelektualac koji je 1971. tražio stolicu UN za Hrvatsku i zbog toga bio u zatvoru, pred smrt je u „Novom listu“, 21. juna 2000, opisao stanje duha u Hrvatskoj: „Zakazali smo na otvorenom i posve znanstvenom susretu sa povjesnom istinom. Hrvati su na taj način stekli potrebu za krivotvorenjem koje obuhvata gotovo sve što činimo. To je naša najveća nevolja i ona će dugo trajati. U ovom trenutku mi nemamo ni političke ni državne hrabrosti da sa tim prekinemo.“

Anatolij Stepanov, istoričar

Rim proslavlja mrzitelje pravoslavlja

Agresivni rimokatolički prozelitizam uvek je praćen zagrljajima. Rusi bi rekli „držati kamen ispod pazuha“ ili kako vi kažete „nož iza leđa“

Da li je savremeni pravoslavno-katolički dijalog, o čemu je danas postalo moderno govoriti na svakojakim susretima i forumima, moguć?
Da, on ima pravo na postojanje, ali tek pošto Vatikan prizna zločine katolika-ustaša prema pravoslavnim Srbima i izvini se potomcima i rodbini žrtava i čitavom srpskom narodu. Nedopustivo je voditi dijalog kao da nije bilo genocida nad Srbima u sistemu koncentracionog logora Jasenovac, ili kao da je zločine počinila šačica marginalaca bez znanja crkvenonačalija Nezavisne Države Hrvatske. To ne samo da protivreči istini, nego predstavlja i izdaju sećanja na srpske novomučenike i sve nevine žrtve terora.
Danas se u crkvenu svest aktivno ubacuje nedavno smišljeni termin „sestrinskih crkava“, koji označava poseban karakter odnosa pravoslavne crkve i rimokatolika. No, kako bi se on ispunio smislom, Vatikan je dužan da osudi zločine svojih episkopa i prelata koji su organizovali genocid nad Srbima, a takođe i druge zločine koji su počinjeni uz blagoslov Rimskog pontifika protiv pravoslavnih. Nažalost, to se ne dešava. Vatikan se pravi kao da ga se to ne tiče, a kod pravoslavnih učesnika dijaloga sa katolicima kao da nedostaje duha da postave pitanje na taj način.

Papa Francisko

Nedavno je Rim zatražio da se ostaci Joasafata Kunceviča iz Rima prebace u Vitebsk. Kako je na taj zahtev reagovala ruska pravoslavna javnost?
U poslednje vreme aktivno se razmatra ideja prenosa ostataka odstupnika-unijate Joasafata Kunceviča ubijenog u beloruskom gradu Polocku, iz Rima u beloruski grad Vitebsk, kako bi postao mesto hodočašća u pravoslavnoj zemlji, što svedoči o agresivnom rimokatoličkom prozelitizmu, praćenom zagrljajima. To se po ruski zove „držati kamen ispod pazuha“. Ispada da rimski papa i njegovi kardinali, uz osmeh na licu „drže kamen ispod pazuha“, ili kako vi kažete „nož iza leđa“, proslavljajući ljute mrzitelje pravoslavlja.

Srboljub Živanović

Zlato je prebačeno u Vatikan

Tokom sudsko-antropoloških iskopavanja masovnih grobnica žrtava u Jasenovcu 1964, na levoj obali reke Save, i u Donjoj Gradini na desnoj obali, našli smo dosta predmeta od zlata

Po završetku Drugog svetskog rata pronađen je manji deo zlata otet Srbima, Jevrejima i Romima u Hrvatskoj. Zlato je nađeno sakriveno u rimokatoličkoj crkvi u Zagrebu. Više zločinaca, hrvatskih koljača Srba, Jevreja i Roma, među kojima je bio i Dinko Sakić, nekadašnji zapovednik Jasenovca, kome su SAD pružile zaštitu, opisali su kako je zlato prebacivano iz Zagreba u Vatikan. To zlato je zločinac Draganić iz Zavoda Sv. Jeronima u Vatikanu koristio za prebacivanje hrvatskih koljača u SAD i u zemlje Latinske Amerike. Poglavar rimokatoličke „crkve“ u Hrvatskoj, zločinac Alojzije Stepinac bio je dobro upoznat sa postojanjem prikupljenog zlata, nakita, kao i sa činjenicom da se to zlato prebacuje iz Hrvatske u Vatikan. Postoje zapisi u njegovom dnevniku, pisma koja je slao papi, a postoje i dokumenta koja nikada nisu objavljena.
U toku sudsko-antropoloških iskopavanja masovnih grobnica žrtava u Jasenovcu, na levoj obali reke Save, i u Donjoj Gradini na desnoj obali, 1964. nađeno je dosta predmeta od zlata. Sve je prikupljeno, premereno i predato organizatorima sa predlogom da se od tog zlata napravi neki predmet za spomen žrtvama. Tom zlatu se potom izgubio svaki trag, kaže u razgovoru za „Pečat“ paleontolog, antropolog, akademik Srboljub Živanović.
U medijima se nagađa da rezerve koje navodno papa Franja pokazuje u vezi sa Stepincem treba tumačiti u svetlu Havanskog susreta, sastanka pape i patrijarha Kirila. Da li je ova teza, budući da je papa poznat kao zatočnik liberala, još jedno licemerje Vatikana?
Svima je dobro poznato da Vatikan nikada ne menja svoju spoljnu politiku, te da svaki novi papa nastavlja politiku svoga prethodnika, menjajući, naravno, u zavisnosti od tekućih zahteva u svetu, metode rada. Sadašnji poglavar rimokatoličke „crkve“, papa Franja želi da sebe prikaže kao osobu otvoreniju za svaku vrstu dijaloga čime se izdvaja iz plejade svojih prethodnika. Međutim, ne smemo zaboraviti da je on pravi jezuita. Naš narod kaže: „Vuk dlaku menja, ali ćud nikada.“ Sadašnji papa Franja je, podsetimo, još 15. septembra 2015. potpisao dekret o proglašenju za svetitelja rimokatoličke „crkve“ zločinca, blaženog Alojzija Stepinca o čemu je više puta govorio i sadašnji predsednik Biskupske konferencije Hrvatske, zagrebački nadbiskup, kardinal Božanić. Otuda susret poglavara Ruske pravoslavne crkve, patrijarha Kirila sa sadašnjim papom rimokatolika Franjom u Havani nema nikakve veze sa kanonizacijom zločinca Stepinca. On je već proglašen za blaženog i na putu je da postane svetitelj. Dekret o njegovom proglašenju je potpisan, posvećene su mu mise, slavi se u Hrvatskoj…
Članci u pojedinim medijima koji navodnu rezervu pape Franje o pitanju kanonizacije Stepinca dovode u vezu sa Havanskim susretom samo su nagađanja. Uostalom, sadržina razgovora vođenih između patrijarha Kirila i pape Franje nikome nije poznata. Postoji samo zvanično saopštenje, a sve ostalo su manipulacije i nagađanja sa ciljem da se zadovolje „želje slušalaca“.

Jasenovačke žrtve

Zašto se toliko insistira, bar od strane Vatikana, na otvaranju arhiva Pija XII. Kakva iznenađenja bismo mogli da očekujemo?
Vatikan stalno izjavljuje da će obnarodovati arhivu „nacističkog pape“ Pija XII. U toj arhivi se navodno nalaze pisma i dokumenta koja govore u prilog tome da je on bio protivnik fašizma i nacizma. Tu su pohranjena i pisma zločinca Alojzija Stepinca u kojima se opisuju zverstva Hrvata u Jasenovcu, ali i pisma koja govore da se zločinac Stepinac zalagao za pojedine žrtve, naročito one preobraćene u rimokatolicizam. Želi se pokazati da je on bio zatočenik komunista i žrtva. U stvari, Vatikan želi da objavi samo ono što njemu ide u prilog. Brojni su istoričari, novinari i istraživači koji bi želeli da se upoznaju sa verodostojnom istorijskom građom, na osnovu koje bi mogli da analiziraju pojedine događaje i uloge pojedinaca u njima, ne samo u ovom već i u našim arhivima. Nažalost, nikome od njih nije dopušteno da vide svu građu. I dalje postoji embargo nad pojedinim dokumentima. Takav je slučaj i sa dnevnikom i ličnim beleškama zločinca, nadbiskupa Alojzija Stepinca.
Forimiranje i rad mešovite katoličko-pravoslavne komisije koja se bavi likom i delom Alojzija Stepinca ostavili su utisak da je Rimokatolička crkva spremna da prihvati istorijske činjenice vezane za njenu i ulogu kardinala Stepinca u stvaranju Endehazije. Međutim, da li s obzirom na to da je napisana Služba Stepincu zaista postoji dilema oko njegove kanonizacije?
Nema nikakve dileme u pogledu kanonizacije zločinca Alojzija Stepinca. On je u Hrvatskoj već proglašen za svetitelja, slavi se kao takav, njemu se posvećuju mise. Dvoličnost države Vatikana, rimokatoličke „crkve“ i pape Franje ogleda se u formiranju nekakve komisije Biskupske konferencije Hrvatske i Srpske pravoslavne crkve koja treba da razmotri dokumenta o „pravoj“ slici zločinca Stepinca. Nikome nije jasno, a to SPC nikada nije objasnila, zašto se SPC uopšte upušta u takvu diskusiju sa rimokatolicima kada je svima poznato da je zločinac Alojzije Stepinac, kao zagrebački nadbiskup i kao poglavar rimokatoličke „crkve“ u Hrvatskoj, bio pretpostavljeni starešina svih rimokatoličkih sveštenika, koljača, mučitelja i pljačkaša, koji su klali i silovali devojčice, devojke i žene Srpkinje, Jevrejke i Romkinje. Prema nalazima forenzičara iz SAD preko 1.400 rimokatoličkih sveštenika je klalo, nasilno pokrštavalo, silovalo i mučilo. Alojziju Stepincu je bilo poznato kako su mučeni, pa potom ubijeni episkopi SPC mitropolit dabrobosanski Sv. Petar Zimonjić, Sv. Platon, episkop banjalučki, Sv. Sava Trlajić i drugi svetitelji i Jasenovački mučenici. SPC zaboravlja hrvatske logore za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma na Pagu, Velebitu i u Jadovnu, kao i na još 1.100 drugih mesta u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Rimokatolici su teško mučili, pa potom poubijali sve pravoslavne sveštenike u NDH. Malo ih je uspelo da prebegne u Srbiju. Sam Stepinac je bio vrhovni vojni vikar, pod njim su bili svi koljači jasenovačkog sistema hrvatskih logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma. On je vodio te koljače na poklonjenje papi u Vatikan i naređivao svojim sveštenicima da slave koljača Antu Pavelića sa kojim je bio prijatelj. Stepinac se hvalio papi da je nasilno pokrstio 240.000 Srba, a sada SPC vodi razgovore o kanonizaciji ovakvog zločinca.

Veljko Đurić Mišina

Dnevnik ipak postoji

Zašto MUP tvrdi da ne poseduje ni Stepinčev dnevnik niti filmske žurnale snimljene u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj?

Kako procenjujete sastav mešovite pravoslavno-katoličke komisije koja se bavi Alojzijem Stepincem?
Prošle nedelje rekao sam novinarki „Politike“ da sam duboko razočaran u njihov rad, ali nisam želeo da kažem jednu jedinu reč. Uostalom, na to sam upozorio četvoricu arhijereja i pet-šest istoričara. Ostajem pri svojim tvrdnjama da naša strana nije dobro pripremljena jer članovi savetodavnog tela nisu okupljeni po poznavanju istorije Nezavisne Države Hrvatske i uloge Rimokatoličke crkve i nadbiskupa Alojzija Stepinca u zločinu koji je sproveden nad srpskim narodom već po nekakvom „ključu“.
Smatrate li da je SPC trebalo da učestvuje u radu komisije koja se bavi jeretičkim svecem?
Pripadam malobrojnim Srbima koji smatraju da su razgovori prilika koja se mora iskoristiti i da usred Vatikana treba kazati šta srpska istorijska nauka misli o svetosti i zločinjenju Alojzija Stepinca. Pod jednim uslovom: da ima dovoljno takvih kojima će to biti dozvoljeno!

Alojzije Stepinac

O kakvoj mi to dilemi govorimo kada u Katoličkoj crkvi postoji služba Stepincu, te ga Hrvati već uveliko „štuju kao sveca“?
U Rimokatoličkoj crkvi posvećenje ima dva stepena. Stepinac nije svetac već blaženik. A put od blaženika do sveca može biti veoma dug. Naime, zna se da pojedini blaženi čekaju decenijama da ih proglase svetiteljima. Uostalom, setimo se slučaja pape Pija XII.
Kako objašnjavate činjenicu da dnevnik Alojzija Stepinca nikada nije štampan, i da su određeni fragmenti sakriveni od javnosti?
Poznato je da je Savezna državna bezbednost važna dokumenta fotografisala i radila u 10 primeraka, tako da je jedan primerak morao da dođe u i srbijansku Državnu bezbednost. To je urađeno i u slučaju Stepinčevog dnevnika. Teško je shvatiti zašto sadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova tvrdi da ne poseduje ni taj veoma važan izvor, niti filmske žurnale snimljene u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj! Dobri poznavaoci muzejskih zbirki u Beogradu znaju gde se nalazi najpotpunija kolekcija ondašnjih gramofonskih ploča sa govorima, na primer, Ante Pavelića!!!
U kojoj meri bi otvaranje Arhiva Pija XII moglo da odredi dalji tok rada Komisije?
Otvaranje arhiva iz vremena 1041–1945. godine je veoma bitno iz više razloga. Drugo je pitanje koga će naša strana da pošalje u Vatikan. Nekog mladog istoričara koji studira u Rimu? Poznata su obećanja vatikanskih prelata da će pokazati i pisma Stepinčeva papi u godinama rata. Koga će i u tom slučaju poslati naša strana u Vatikan: red bi bio da to bude istoričar i poznavalac latinskog jezika! A ima li takvog?
Korist od otvaranja papskih arhiva mogao bi da dovede do predloga naše strane da se razgovori produže na više godina (kako je hrvatska strana svojevremeno pretpostavljala). Drugo je pitanje da li pojedini naši arhijereji to žele!

Autor: Nataša Jovanović

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Svetozar Livada: Čitao sam dnevnik Alojzija Stepinca …

Tajna dokumenta: Stepinac i komandant Jasenovca obmanuli svet

SPC spremila dokaze da je Stepinac podržavao genocid …

Stepinac ne može biti svetac jer je bio osnovna poluga genocida

Stepinac planirao pokatoličavanje Srbije | Jadovno 1941.

Stepinac na pogrešnoj strani istorije | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top