Молите се за раба Божијег Романа, убијеног на бојном пољу, молите се за све убијене Православне ратнике

Када је 90-их година буктио рат у Босни и Херцеговини монах из манастира Валаам гдје је био иконописац, Роман, одлучио је да крене тамо и помогне својој православној браћи. Дође своме духовном оцу и изнесе му своју одлуку.

– Благослови, оче!

– Не – узврати му духовни отац. – Није то за тебе, ти имаш сасвим други пут у овом животу, теби је Господ дао таленат, и још га ниси докраја разоткрио. Остани у манастиру!

– Не могу, оче, душа ме боли за браћу Православну, хоћу да им помогнем.

– Ако одеш у Босну, тамо ћеш и остати, нећеш се вратити. Боље ти је да останеш у манастиру!
И Роман је остао. Наставио је да ради. Једном је у манастир стигло писмо са Свете горе, до које је такође стигла слава талентованог иконописца. У писму су Романа позвали на Свету гору да ослика иконостас.

Духовни отац дао је Роману благослов, и он је кренуо на пут. Пут га је водио кроз Београд и у једној београдској улици Роман је случајно наишао на Руске добровољце који су дошли да посјете своје рањене другове. Душа му је успламтела и похрлио је са њима у Босну.

…Сада је лежао на врху безимене узвишице. Сунце се уздизало све више и више, обасјавајући величанствене босанске планине и долину под њима. Роман је гледао на љепоте које се пружају пред њим, знао је да је то његово последње свитање. Да, у праву је био духовни отац када му је рекао да се из Босне неће вратити. Услијед великог губитка крви вртило му се у глави, понекад би га ухватила несвјестица и губио би свијест. „Само да ме не заробе“ – стигао је да помисли и зачуо кораке.

Придигавши се, видио је непријатељске војнике како се пењу горе. Аутоматска пушка, одавно спремна за бој, лежала је пред њим, а поред ње гранате. Роман је придигао пушку, провјерио нишан и са десет корака опалио по непријатељу. Дугим рафалом покосио је двојицу, а затим је, стиснувши зубе и савлађујући бол, заредом бацио двије гранате. Непријатељ се убрзо повратио и отворили су узвратну ватру. Роман је одговарао кратким рафалима, штедећи метке. Вријеме је пролазило, а непријатељу никако није полазило за руком да савладају једну једину ватрену тачку.

Најзад су се двојица прикрала отпозади и засула ту тачку гранатама, али је, чим су одгрмјеле експлозије, тачка опет оживила и на те одважне полетила би узвратна граната. Неравноправни бој потрајао је више од сат времена, али узвратна ватра је престала тек пошто су муслимани довукли бацаче граната. Потом су се попели на врх, нашли тијело Православног ратника и зачудили се. Како то да је, тешко рањен, у таквом стању толико дуго пружао отпор, не само узвраћајући ватру него и бацајући гранате и никако да га убију. Видјели су велики монашки крст, дугу косу и браду.

„Није то обичан човек. Вероватно је неки високи заповједник“ – помислише.

Неколико дана касније Срби су размијенили Романово тијело и сахранили га са војничким почастима на гробљу Доњи Миљевићи. На истом гробљу гдје су сахрањени и други Руски добровољци, њих осамнаесторица. И сви они леже у истом реду, као да стоје у строју:

Сергеј Иванов из Питера, Олег Бондарец из Кијева, Руски официр Јуриј Петраш из Бјелорусије, Уралски козак Виктор Десјатов из Јекатеринбурга, који је погинуо спасавајући српску дјевојку. Тоља (Анатолиј) Остапенко из Перма, заставник морнаричке пјешадије, Александар Шкрабов из Набережних Челнова, Руски официр Ваљера (Валериј) Биков из Питера, његов имењак Ваљера Гавриљин – магистар хемијских наука, Сергеј Батаљин – љекар и изврстан хирург.

Сергеј је погинуо извлачећи рањенике са минског поља, спасао је четворицу, а сам погинуо. Саша и Љена (Александар и Јелена) Сиљвестрови, муж и жена, обоје погинули од истог рафала. Московљанин Пјотр Малишев, Вадим Пигарјов, Борис Науменко, Алексеј Томиљин и Сергеј Мирончук из Одесе.

После склапања мира граница је прошла поред гробља и Руски добровољци леже свега неколико метара од ње. Руски гробови пружили су се у низу дуж границе, као да је чувају. Чак и после смрти су на првој линији.

Роман је био монах, човјек који не смије да узима оружје у руке. Отишао је да брани Православни прогањани народ без благослова. Али, има ли међу нама ико ко би покушао да осуди Романа?

Молите се за њега, Православна браћо! Молите се за раба Божијег Романа, убијеног на бојном пољу, молите се за све убијене Православне ратнике.
Нека им је Царство Небеско!

Извор:

Фејсбук страна Бојана Милијашевића
Текст написао Михаил Михајловић Горимов