Miroslav Maksimović: Jame bola nikad nisu zakopane

Manje poznati ustaški masakr iz avgusta 1941. u zapadnoj Bosni, kada je seoska jama Bezdanka progutala desetine Srba i, između ostalih, zatrla porodicu njegove majke Stoje Uzelac, koja je kao četrnaestogodišnja devojčica, nekim čudom uspela da se spasi, podstakao je Miroslava Maksimovića (1946) da ispiše potresne sonete. Knjigu “Bol”, koja ne može ostaviti ravnodušnim ni čitaoce koji nisu skloni poeziji, objavio je “Čigoja”.

Mesto u samom vrhu savremenog srpskog pesništva Maksimović je izborio nizom izuzetnih zbirki (“Spavač pod upijačem”, “Menjači”, “Soneti o životnim radostima i teškoćama”, “Nebo”, “Beogradske pesme”) za koje je dobio pregršt najprestižnijih priznanja (Brankova nagrada, “Milan Rakić”, Zmajeva, “Branko Ćopić”, Disova, Dučićeva, “Desanka Maksimović”…). Sa suprugom Iskrom, koja je čitavog života radila u obrazovanju, poslednjih godina živi u Golupcu. Ćerka Tijana je na doktorskim studijama u Kopenhagenu, sa danskom stipendijom, a sin Matija, audio-inženjer, zasada ne radi u struci, pa se bavi drugim poslovima.

* Od 14 soneta u “Bolu”, 12 se odnosi na užasavajući događaj…

– Svih 14 odnosi se na isti događaj. To sam, kada sam pisao prva dva soneta, znao samo ja (i još poneko, blizak), ali nisam znao da ću napisati čitavu knjigu. Ta dva davna soneta (iz 1989. i 2008) nastala su pod senkom (nesvesne) majčine odluke da tu jamu i taj događaj skloni iz svog i života svoje nove porodice. Tek je moždani udar otvorio u njenom mozgu vrata za tu priču, a psihološki udar mog pronalaska te jame, posle 74 godine, širom otvorio vrata ove knjige.

* Napominjete da su pesme povodom krvavog događaja nastale u nekoliko dana februara prošle godine. Šta ih je tako naglo iznedrilo?

– Mislim da u poeziji (i umetnosti) ništa ne pada iznenada, s neba pa u rebra. U pomenuta dva soneta, neposredno se pominje taj događaj, ali i u nizu pesama iz ranijih knjiga nalaze se aluzije na njega. Čak, u naslovnoj pesmi prve knjige, “Spavač pod upijačem”, jedan detalj koji je i meni ličio na slučajnu metaforu (“spava ko zaklan”), u stvari je prosjaj dalekog pogleda na porodičnu istoriju. Ali, u umetnosti, pripreme su najčešće nesvesne, nejasne, bez racionalnog plana, mogu dugo da traju, a onda iznenada – i naizgled naglo – pretoče se u delo, jasno i svesno. Trenutak u kome se to dogodi uvek je pravi, kad je jedino moguć istinski vlastiti izraz.

* Kako dobro primećuje dr Miro Lompar, “Bol” se, iako tematski sličan, znatno razlikuje od “Jame” Ivana Gorana Kovačića.

– Odlična uporedna analiza profesora Lompara ukazuje na suštinu tih razlika. Sa autorskog stanovišta, razlike su prirodne, ne bi ni valjalo da ih nema, ali ne zaboravimo važan momenat: Goran je svoju poemu pisao takoreći u toku samih događaja, a ja svoje sonete tri četvrtine veka posle njih.

* U autobiografskom tekstu, datom takođe u knjizi, pišete ne samo o pomenutom događaju već i o precima kao i o posleratnoj ideji bratstva i jedinstva koje se “utopilo u političke kalkulacije”…

– Tekst je multižanrovski: elementi sećanja, istorijskog eseja, putopisa, nostalgična evokacija predaka koji su iščezli u tami istorije. Njegov povod je moje pronalaženja Bezdanke i dolazak do nje u septembru 2015. Jamu, inače, ne bih našao, niti bih do nje otišao, da sasvim slučajno, preko Borisa Begovića, nisam upoznao Dušana Bastašića, osnivača udruženja „Jadovno 1941“; bez tog slučaja možda ne bih ni napisao “Bol”. Dakle, često, neki spoljni impuls otvori skrivenim unutrašnjim procesima put u umetnost. Što se tiče bratstva i jedinstva: sjajna utopija. A političke utopije često su štetne za ljude, bar je ova jugoslovenska bila, po današnjim tvrdnjama “bratskih i jedinstvenih” naroda Jugoslavije. Možda bi ta ideja imala drugačiju sudbinu da su odnosi među narodima bili postavljeni na računicu interesa, a ne zanosa ideje i da se nad nju nije natkrilila (nikad kako treba osvetljena i zato 91. oživljena) mračna senka genocidnog međunacionalnog rata koji su povele hrvatske ustaše 1941.

* U dve pesme govorite i o ocu Milu Maksimoviću, koji je bio borac Prve proleterske brigade…

– I ja sam bio iznenađen navođenjem očevog imena i prezimena. To se pokazalo kao pravo rešenje u jednom sonetu. Inače, kada sam završio malopre opisani tekst, pomislio sam kako bi bilo lepo da napišem roman, ljubavnu priču svojih roditelja – siroče, tek izašlo iz ustaške jame, nailazi na princa iz bajke, kraljevog gardistu koji je, sa gardijskom puškom, otišao u ustanak, u partizane – na fonu strašne istorije čiji su učesnici bili. Ali izgleda da su mi soneti bliži od romana.

* Strahote jama ponovile su nam se, nažalost, devedesetih godina. Šta je osnovni preduslov za normalan život na prostorima bivše zemlje?

– Da svako (ne pojedinci, nego narodi) poštuje sebe, a da mu ne smetaju drugi. Nekako ispada da je problem u odnosu dvaju najvećih jugoslovenskih naroda, Srba i Hrvata, dolazio, i još dolazi upravo iz toga: Srbi nedovoljno poštuju sebe, a Hrvatima suviše smetaju Srbi. Kada ste (i pojedinci, i narodi) posvećeni samoizgradnji, kada stvaralački gradite i poštujete svoj život, nemate problem negativnog odnosa prema drugima, nego je taj odnos način upotpunjavanja vlastitog bića i, ako hoćete, hrišćanskog pristupa bližnjem. Pošto već razgovaramo o knjizi u kojoj je jedna mala priča iz teme velikog genocida koji su Srbi pretrpeli u Drugom svetskom ratu, mislite li da mi imamo izgrađen celovit odnos prema toj temi, znači i prema sebi, svom identitetu?

* To, dakle, nije pitanje dnevne politike?

– To je pitanje dugoročnog delovanja, pre svega u obrazovanju, nauci i kulturi. Važan je i simbolički plan. Mislite li da bi i država Srbija – kao, recimo, Izrael ili Jermenija – trebalo da ima centralno simboličko mesto obeležavanja genocida koje bi objedinilo sve pojedinačne znakove, i sadržalo i muzejsko-naučnu, i obrazovnu, i kulturno-umetničku komponentu? Tu bi strani političari u poseti Srbiji polagali vence (ili ih ne bi polagali, ali bismo onda znali, i mi i oni, da to nisu učinili).

* Jedan ste od retkih pesnika koji istrajava na sonetima…

– Nije slučajno sonet živ, u književnosti, već toliko vekova. Izgleda da ta forma ima osobine koje odgovaraju raznim vremenima, temama, i različitim pesnicima.

IZDAVAČI SA ŠLjOKICAMA

* Dugo ste radili kao urednik u nekada moćnom BIGZ-u, koga više nema, kao i kod nekih drugih velikih izdavača. Kako vam izgleda današnja izdavačka scena?

– Ne pratim je pomno. Ali na Sajmu knjiga primećujem da imamo par velikih privatnih izdavača, sa šljokicama i perlama bestselera na ogromnim štandovima, par velikih državnih koji se menjaju kako im se rukovodstva menjaju, i da imamo priličan broj manjih ali ozbiljno profilisanih. Kako svi oni godinama opstaju na malom srpskom tržištu – za mene ja tajna. Prošle godine iznenadilo me je zapažanje da i ovi sa šljokicama ubacuju među svoja izdanja i knjige bez šljokica. Nadam se da to nije slučajnost, ili neka nevidljiva interesna računica, nego shvatanje kulturne dimenzije izdavaštva – koju vreme i sistem života danas destimulišu i izdavači je više nemaju. Nedostatak te dimenzije u izdavaštvu strahovito utiče na književnost, i na kulturu, tj. na krvnu sliku čitavog društva.

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Matija Bećković: Danas je narod koji je nekoliko puta …

Konferencija za novinare Udruženja Jadovno 1941. | Jadovno …

Dan sjećanja na Jadovno 1941 – 2016. – Miroslav Maksimović: Pjesme „Bol“ i „Sjekira“