Мира Радојевић: Србољуб Живановић се све вријеме трудио да говори у име осуђених на ћутање, не пристајући да нестану из колективног сјећања

Ако се пође од чињенице да је Јасеновац већ неколико деценија најважнији симбол страдања српског народа у Другом свјетском рату и националне политике НДХ очито је да главни циљ представља деконструкција наводног јасеновачког мита, како се све чешће истиче. Следствено томе, рушењем мита била би релативизована и обесмишљена сва постојећа знања о геноцидном карактеру НДХ.

У петак, 26. јануара 2024. године, у пуној свечаној сали САНУ, у организацији Института „Диана Будисављевић“ одржана је комеморација посвећена недавно преминулом српском академику Србољубу Живановићу, који је свој научни вијек посветио истраживању геноцида над српским јеврејским и ромским народом о Јасеновцу.

Дописни члан САНУ проф. др Мира Радојевић, због смртног случаја у породици није била у прилици да лично присуствује комеморацији, па је њено веома упечатљиво писмо прочитао академик Радомир Н. Саичић.

У писму је наглашено да је усуд породице професора Живановића и његово дјетињство у коме се суочавао са прикупљањем и сахрањивањем унакажених тијела које је ријека Сава доносила у Србију пресудно утицала на то да питање геноцида постане саставни дио његовог живота.

– Изучавању геноцида се посвећивао како на основу професионалних усмјерења, тако и с људском обавезом и увјерења да што потпунија истина о жртвама представља моралну обавезу преживјелих и оних који су специјалистичким знањима у томе могли да помогну. Такав став је био међу одлучујућим разлозима због којих је постао предсједник међународне Комисије за утврђивање истине о Јасеновцу и предсједник Фонда за истраживање Јасеновца.

У писму Мире Радивојевић је истакнуто да је проф. Живановић, упркос чињеници да је дуге године живота провео у иностранству гдје је и преминуо, непосустајалом енергијом продужавао да пише о Јасеновцу.

– Неуморно је писао о подршци коју је усташки режим добио од стране неколико стотина римокатоличких свештеника на челу са кардиналом Степинцем, о завјери ћутања, о некадашњим и савременим покушајима да се усташка страховлада релативизује, покушајима да се број убијених из различитих разлога систематски умањује, као и најновијих настојања да геноцид буде оспорен и у терминолошко садржајном смислу буде проглашен за масовно насиље.

У писму је наглашено да су угледног професора Живановића поједини критичари неаргументовано оспоравали.

– Док су поједини савременици прихватали његове истраживачке резултате, закључке и тумачења, заговорници такозваног ревизионистичког правца најчешће су их истицали као изразит примјер мазохизма српске нације склоне да величином броја својих страдалих припадника утврђују измаштану посебност свог мјеста у свјетској историји. Штавише, поједини критичари ставова Србољуба Живановића већ су га дуже вријеме проглашавали нестручним аматером који, под притиском националне искључивости, необјективно претјерује.

Мира Радојевић је истакла да се критичари нису либили да износе неистиниту тезу како Србољуб Живановић нема ниједан научни рад, притом игноришући тридесетак књига које је написао, као и бројна признања која је добио од стране репрезентативних институција.

– Мишљења проф. Живановића крећу се непомирљивим искључивостима, могуће дијелом због тога што је његов научни рад сагледаван једнострано и што ни до данас није анализиран у цијелости. Тек када то буде учињено, може се уочити неколико појединачних приступа и из њихових оквира издвојити најприје дубоко морална, људска и научна обавеза да истражује геноцид. Посебно су значајни његови конкретни закључци до којих је дошао проучавајући начине на који су жртве уморене, дужину и размјеру предсмртне патње којој су биле изложене и низ других питања из области судске медицине. Умјесто тога у полемикама главну тачку спорења углавном представља процјена броја жртава и методологија која се примјењује. Тиме се, међутим, најчешће свјесно, замагљује прави циљ савремене актуелизације овог питања, а то је релативизирање геноцида над народом од стране једног монструозног режима. Као да ће, ако се докаже да је број жртава био мањи, бити оспорена и тврдња да се истребљење Срба, Јевреја и Рома налазило у темељним основама НДХ. Ако се пође од чињенице да је Јасеновац већ неколико деценија најважнији симбол страдања српског народа у Другом свјетском рату и националне политике НДХ очито је да главни циљ представља деконструкција наводног јасеновачког мита, како се све чешће истиче. Следствено томе, рушењем мита била би релативизована и обесмишљена сва постојећа знања о геноцидном карактеру НДХ – навела је Радојевићева.

Писмо оправдано одсутне проф. др Мире Радојевић прочитано на комеморацији др Србољуба Живановића изазвало је велику пажњу.

Она је у писму објаснила да ревизионисти број од 700.000 јасеновачких жртава нетачно проглашавају српском процјеном, а заправо је тај број установљен од стране власти социјалистичке Југославије.

– У једном реалнијем, науци потребнијем, методолошком приступу вјерујем да би се дошло до закључка да прави разлог садашњег интересовања за Јасеновац није научне, него политичке природе и да је диригован могућностима које даје њихова прагматичност и употребљивост. Они све учесталије позивају на историјско помирење народа чије су односи у прошлости били обиљежени трагичним обрачунима свјесно занемарују чињеницу да симетрија у чињењу недјела не постоји. Никаквим научним аргументима не може се доказати како су сви сукобљени народи подједнако страдали, како су сви имали своје злочинце и своје жртве, као и да опроштај мора да претходи покајању. Управо ова хришћанска мисао подсјећа на једно од најважнијих увјерења проф. Живановића. „Нико нема право да некоме опрашта у име оних чије је ћутање вечно.“ Без обзира на то какав ће суд историјска наука у годинама које су пред нама дати о његовом раду, а вјерујем да неће бити једногласан и без супротстављених мишљења, надајмо се да ће се и поштоваоци и критичари сложити да се др Србољуб Живановић све вријеме трудио да говори у име осуђених на ћутање не пристајући да нестану из колективног сјећања.

ПОСЛУШАЈТЕ: Академик Радомир Н. Саичић чита писмо проф. др Мире Радојевић:

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић / Слободна Херцеговина

Наслов и обрада: Јадовно 1941.

ОБРАЋАЊЕ ВЕСНЕ ПЕШИЋ