Milanović u Jasenovcu, Stepinac u svakom domu: Na dan proboja logoraša HRT se „proslavio“

Odluka Zorana Milanovića, predsednika Hrvatske, da sa najvišim državnim vrhom i predstavnicima Roma, Jevreja i Srba obiđe Jasenovac na godišnjicu proboja logoraša, pala je u senku zbog odluke nacionalne televizije HRT da istog dana emituje dokumentarac o životu Alojzija Stepinca.

Izvor: SPUTNIK SRBIJA ; Autor: Brankica Ristić , 27. aprila 2020.

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.

Kardinal Stepinac je tokom Drugog svetskog rata podržavao ustaše i nacističku tvorevinu Nezavisnu državu Hrvatsku, koja i stvorila jedan od najmonstruoznijih koncentracionih logora modernog doba.

Ipak, taj zagrebački nadbiskup koji je bio deo zločinačkog aparata NDH, u Hrvatskoj se smatra svecem. Odluku o tome da li je svetac ili zločinac, trebalo bi da donese Vatikan, jer je Zagreb odavno podneo zahtev za njegovu kanonizaciju.

A da li je film koji je emitovan o njemu bio namerna i unapred smišljena provokacija za Srbe u Hrvatskoj, na dan kad oni obeležavaju godišnjicu oslobađanja iz jezivog Jasenovca, ostaje otvoreno pitanje. Zanimljivo je da u televizijskoj najavi piše da se film emituje uoči obeležavanja godišnjice beatifikacije Stepinca, koja inače pada u oktobru (!?)

Milanović u Jasenovac, Stepinac na HRT

Savo Štrbac, direktor dokumentacionog centra „Veritas“, kaže za Sputnjik da se nije desilo ništa novo i da je film samo nastavak u nizu provokacija Srba koje su se pojačale od kada je Hrvatska postala članica EU.

„Dolaskom Milanovića na čelo Hrvatske neće se preko noći menjati politika prema prošlosti, devedesetim, Drugom svetskom ratu. Ali, zajednički odlazak u Jasenovac predstavnika vlasti Hrvatske sa predstavnicima žrtava treba pozdraviti“, naglašava Štrbac.

Naš sagovornik, ipak, ističe da 99 odsto Hrvata o Stepincu misli pozitivno i napominje da nije moguće da niko, pa ni Milanović kao predsednik Hrvatske na to utiče. Takvih filmova je bilo i biće, dodaje Štrbac.

„Stepinac je za veliku većinu Hrvata pozitivna istorijska ličnost i po njima je već zaslužio da bude kanonizovan, to jest, proglašen za sveca. Hrvati su veoma ljuti na papu koji to nije uradio na dvadesetogodišnjicu beatifikacije. Neko je od Milanovića, kao antifašiste, očekivao da reaguje, ali to je prerano, jer je tek nedavno stupio na dužnost, a treba imati u vidu i nadležnosti koje obavlja“, naglašava Štrbac.

On podseća da je Stepinac trebalo da bude vikar ustaške države i da se sastajao sa Antom Pavelićem, te da je normalno da oni koji su bili žrtve te politike, imaju osećaj da ih iznova provociraju, bilo filmom, bilo porukama.

Žarko Puhovski, hrvatski profesor, politički analitičar, filozof i intelektualac, kaže da se oko svega diže nepotrebna prašina i misli da film o Stepincu nije nikakva provokacija za Srbe.

„Uveren sam da nas koji nismo pripadnici rimokatoličke vere, iako sam i ja Hrvat, naprosto ne treba da bude briga koga jedna verska zajednica promoviše za sveca“, decidan je on.

Među svecima katoličke crkve, kaže Puhovski, imate recimo čoveka koji je Đordana Bruna osudio na lomaču.

„Dakle, imate čitav niz ljudi koji su bili naprosto koljači. I zbog čega bi se sad zbog još nekog drugog, neko ko ne pripada rimokatoličkoj crkvi sada našao prozvan. Na pitanje hoće li Stepinac postati svetac ili ne, trebalo bi da odgovore papa Franja, Vatikan i katolici kojih je veliki broj u Hrvatskoj. Tako da ja ne vidim zašto bismo se mi ostali oko toga uzrujavali. Isto tako, ne shvatam zašto je papa Franja pregovarao sa pravoslavnom crkvom o tome, jer mislim da je to stvar katoličke crkve. Ja to ne gledam kao ozbiljnu temu“, navodi Puhovski.

On kaže da je Hrvatska pitanje Stepinca svrstala u svoj programski cilj, što je druga strana doživela kao simbol protiv Srba.

Ko je sve radio na filmu o Stepincu

Inače, film o kome je reč bavi se Stepenicom od njegovog rođenja 1898. u Brezariću do smrti 1960. u Krašiću i pokušava da odgovori šta Stepinac ostavlja kao svoju zaostavštinu.

S posebnom je pažnjom obrađeno razdoblje od 1941. do 1946. godine, gde se pokušava demistifikovati uloga nadbiskupa Stepinca kada se govori o spasavanju kozaračke dece, Jasenovcu, o odnosu s Pavelićem i Titom.