Милановић у Јасеновцу, Степинац у сваком дому: На дан пробоја логораша ХРТ се „прославио“

Одлука Зорана Милановића, председника Хрватске, да са највишим државним врхом и представницима Рома, Јевреја и Срба обиђе Јасеновац на годишњицу пробоја логораша, пала је у сенку због одлуке националне телевизије ХРТ да истог дана емитује документарац о животу Алојзија Степинца.

Извор: СПУТНИК СРБИЈА ; Аутор: Бранкица Ристић , 27. априла 2020.

НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

Кардинал Степинац је током Другог светског рата подржавао усташе и нацистичку творевину Независну државу Хрватску, која и створила један од најмонструознијих концентрационих логора модерног доба.

Ипак, тај загребачки надбискуп који је био део злочиначког апарата НДХ, у Хрватској се сматра свецем. Одлуку о томе да ли је светац или злочинац, требало би да донесе Ватикан, јер је Загреб одавно поднео захтев за његову канонизацију.

А да ли је филм који је емитован о њему био намерна и унапред смишљена провокација за Србе у Хрватској, на дан кад они обележавају годишњицу ослобађања из језивог Јасеновца, остаје отворено питање. Занимљиво је да у телевизијској најави пише да се филм емитује уочи обележавања годишњице беатификације Степинца, која иначе пада у октобру (!?)

Милановић у Јасеновац, Степинац на ХРТ

Саво Штрбац, директор документационог центра „Веритас“, каже за Спутњик да се није десило ништа ново и да је филм само наставак у низу провокација Срба које су се појачале од када је Хрватска постала чланица ЕУ.

„Доласком Милановића на чело Хрватске неће се преко ноћи мењати политика према прошлости, деведесетим, Другом светском рату. Али, заједнички одлазак у Јасеновац представника власти Хрватске са представницима жртава треба поздравити“, наглашава Штрбац.

Наш саговорник, ипак, истиче да 99 одсто Хрвата о Степинцу мисли позитивно и напомиње да није могуће да нико, па ни Милановић као председник Хрватске на то утиче. Таквих филмова је било и биће, додаје Штрбац.

„Степинац је за велику већину Хрвата позитивна историјска личност и по њима је већ заслужио да буде канонизован, то јест, проглашен за свеца. Хрвати су веома љути на папу који то није урадио на двадесетогодишњицу беатификације. Неко је од Милановића, као антифашисте, очекивао да реагује, али то је прерано, јер је тек недавно ступио на дужност, а треба имати у виду и надлежности које обавља“, наглашава Штрбац.

Он подсећа да је Степинац требало да буде викар усташке државе и да се састајао са Антом Павелићем, те да је нормално да они који су били жртве те политике, имају осећај да их изнова провоцирају, било филмом, било порукама.

Жарко Пуховски, хрватски професор, политички аналитичар, филозоф и интелектуалац, каже да се око свега диже непотребна прашина и мисли да филм о Степинцу није никаква провокација за Србе.

„Уверен сам да нас који нисмо припадници римокатоличке вере, иако сам и ја Хрват, напросто не треба да буде брига кога једна верска заједница промовише за свеца“, децидан је он.

Међу свецима католичке цркве, каже Пуховски, имате рецимо човека који је Ђордана Бруна осудио на ломачу.

„Дакле, имате читав низ људи који су били напросто кољачи. И због чега би се сад због још неког другог, неко ко не припада римокатоличкој цркви сада нашао прозван. На питање хоће ли Степинац постати светац или не, требало би да одговоре папа Фрања, Ватикан и католици којих је велики број у Хрватској. Тако да ја не видим зашто бисмо се ми остали око тога узрујавали. Исто тако, не схватам зашто је папа Фрања преговарао са православном црквом о томе, јер мислим да је то ствар католичке цркве. Ја то не гледам као озбиљну тему“, наводи Пуховски.

Он каже да је Хрватска питање Степинца сврстала у свој програмски циљ, што је друга страна доживела као симбол против Срба.

Ко је све радио на филму о Степинцу

Иначе, филм о коме је реч бави се Степеницом од његовог рођења 1898. у Брезарићу до смрти 1960. у Крашићу и покушава да одговори шта Степинац оставља као своју заоставштину.

С посебном је пажњом обрађено раздобље од 1941. до 1946. године, где се покушава демистификовати улога надбискупа Степинца када се говори о спасавању козарачке деце, Јасеновцу, о односу с Павелићем и Титом.