Mihailo Medenica: „Dara iz Jasenovca“…

„Dara iz Jasenovca” je više od filma i zaista nema ničeg besmislenijeg i sramotnijeg nego da se u sred Srbije vodi polemika za i protiv njega?!

Svaki spomen Jasenovca, slovo i reč o njemu – moraju biti spomen, slovo i reč svakog od nas, jer Srbije je više pod zemljom negoli na njoj, i ko god kaže da tišini moramo ostaviti ono pod zemljom taj nad njom živi bedni zaborav…

Jednostavno, dok ne slavimo stradanja – stradaćemo u „slavi“…

Kad kažem da moramo slaviti stradanja naravno da ne mislim na vašarenje kostiju već da jednom za svagda budemo načisto koliko je nevine srpske krvi proliveno samo zato što je – SRPSKA!!!

Jasenovac je naš neprebol i naša bruka, i sa tim jednako moramo biti načisto!

Bruka jer se i danas ne zna koliko srpskih jauka neumireno vapi da ga Srblje čuje…

Ne lažimo se da nam je ko drugi kriv što broj stradalnika još kantarimo ko da je šaka rasutog kamenja!

Pa, da je i kamenje verujem da bi se u broj znalo koliko ih je, ali ne i srpskih glava!

Batalimo priče da se nije smelo i moglo – ćutali smo u ime bratstva i jedinstva, “bratstvujući” s onima u čijim se jamama još čuje krik majke za detetom…

Onima čijim se livadama još žanju kosti Srbinove…

Ćutali smo i ćutimo da se krvnici ne osete loše što su srpske majke vazda u crnini!

Niko nije bolovao od jugoslovenstva kao mi i niko toliko nije patio za bolešću prećutkujući lek.

A, lek je ništa drugo do istine o stradanju srpskom, inače ćemo doveka krvariti Jasenovcem, Jastrebarskim, Jadovnom, Gradiškom, Pagom…

Zar zaista očekujemo od nekoga da žali umesto nas, da nas pobroji pod zemljom dok mi nad njom tabanamo kao da nas je zaista vazda bilo previše, pa ni po jada što je toliko šuma olistalo obešenim Srbljem?!

Vele da moramo gledati u budućnost, i tačno je to, no gledale su i te iskopane srpske oči, pa šta ćemo zaista videti ako i kroz njih ne progledamo..?

Stradali smo samo zbog toga što smo Srbi, i nema tu druge istine!

Narod ljubavi, vere, praštanja i trajanja, i zbog toga i jesmo satirani jer zveri su o svom postojanju mogli svedočiti samo krvlju nevinog Srblja na svojim rukama!

Na zlu su postali – na našoj ćutnji su opstali!

Ponavljam, ništa ja od tog vrlog Zapada ne očekujem, i nemamo se zbog čega ljutiti na one koji su u svakom zlu protiv nas saučestvovali, dok god mi ćutimo čekajući da mrtvi o sebi progovore!

Jednostavno, budućnost će nas prizvati koliko budemo čuli glasove iz prošlosti!

Jedan od njih je svakako “Dara iz Jasenovca”, kako bismo čuli Petra, Mirjanu, Slobodana, Radovana, Jovanu, Mirka, Bratislava… iz Velike Hoče, Orahovca, Đakovice, Dečana, Peći, Prištine, Kosovske Mitrovice, Gračanice, Starog Gracka, Obilića, Prizrena, zatravljenih srpskih sela više Srebrenice, jauka iz zbegova Republike Srpske Krajine…

Kad budemo znali i oplakali svakoga pod zemljom – znaćemo i zašto smo na njoj…

Autor: Mihailo Medenica

Izvor: DVA U JEDAN