Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Михаило Меденица: Чекајући да туђе очи проплачу заборавићемо својима да гледамо

Датум објаве: четвртак, 11 фебруара, 2021
Величина слова: A- A+

Није “Дару из Јасеновца” победила политика већ – зло, но шта је политика до сушто зло, баш оно на којем је и сам Јасеновац утемељен..?

Михаило Меденица
Михаило Меденица

Лично, уоште не марим што је филм избачен из номинација за пусти Оскар, није тај фалус одавно ништа друго до белег белосвестког зла оличеног у паклу “новог светског поретка”!

Чак сам и убеђен да би то “признање” умногоме обесмислило и опоганило читаву причу. Пре би је ућуткало него што би на њеним крилима полетела, па заиста нема баш никаквог разлога за јадиковку јер ако је филму требао ветар у леђа- сад га има на претек.

Но, нешто друго јесте за јадиковку а тиче се нас самих и наше већ пословичне – културе присећања. Тако је, нажалост, јер се као народ више и радије присећамо неголи што памтимо и сећамо се! Претворили смо се у календарску нацију која се прене о датмима, облетницама (није хрваштина већ наша прелепа реч), споменима…

Стихијски се присетимо па стихијски и заборавимо.

Велим, присећамо се, баш као какве лоше научене лекције па сричемо…

Сричемо и о слави и о страдању, јер то је судбина великог народа који је пристао да живи судбином малог и безначајног!

Тачније, да животари, јер коме је све једно да трон замени хоклицом- тај се и на хоклицу с муком успиње!

А, јесмо народ трона и по слави и по страдању, јер где год је Србин оставио кости или на голим костима прегазио јад и муку- чинио је то у име најбољег у себи и доброга у другоме.

За добро другога чешће неголи за своје добро…

Речју, док год смо робље те проклете лажи да вредимо онолико колико нам други разрежу да вредимо- пад ће бам вечито бити лет!

Предрасудама о нама болујемо понајвише ми, нема збора, баш због тога што смо заборавили да се сећамо.

Зато наша трагедија и јесте што од филма очекујемо да проговори, а ми громогласно ћутимо.

Очекујемо да свет схвати наше страдалништво и славу а ми нисмо начисто због чега су нас јаме пуне а њиве, гудуре, вртаче и јендеци “родни”?!

Због тога што смо Срби!

Што се имамо чега сећати јер свако је слово човекољубља, истине, правде, богољубља, небољубља- исписано нашом крвљу!

Наносила се сирота Српкиња црнине да јој ноћ позавиди…

Више се Србин наносио туђег крста неголи сопствене главе, а ми наше данас као да на реверс носамо…

Речју, када нас о слави и страдању Србља (а никад не заборавимо оне који нису били Срби а нештедимице су дали животе за Србију) не буду учили као да нас дресирају, но када се и над колевком запева и над гробом заплаче о томе- успокојиће се и Србија под земљом, и над земљом, и на њој.

Понављам, подсећање је понор из којег гледамо на врхове сећања, заборављајући да смо проходали на Кајмакчаланима…

Писах и поновићу: тек кад будемо знали и ожалили свакога под земљом- знаћемо и зашто смо на њој!

Чекајући да туђе очи проплачу заборавићемо својима да гледамо.

Народ смо Студенице а од буњишта очекујемо да се преметне у богомољу..?

Можда се на послетку ипак сетимо, или ће нас се потомци довека присећати…

Извор: Фејсбук страница Михаило Меденица

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top