Mihailo Medenica: Čekajući da tuđe oči proplaču zaboravićemo svojima da gledamo

Nije “Daru iz Jasenovca” pobedila politika već – zlo, no šta je politika do sušto zlo, baš ono na kojem je i sam Jasenovac utemeljen..?

Lično, uošte ne marim što je film izbačen iz nominacija za pusti Oskar, nije taj falus odavno ništa drugo do beleg belosvestkog zla oličenog u paklu “novog svetskog poretka”!

Čak sam i ubeđen da bi to “priznanje” umnogome obesmislilo i opoganilo čitavu priču. Pre bi je ućutkalo nego što bi na njenim krilima poletela, pa zaista nema baš nikakvog razloga za jadikovku jer ako je filmu trebao vetar u leđa- sad ga ima na pretek.

No, nešto drugo jeste za jadikovku a tiče se nas samih i naše već poslovične – kulture prisećanja. Tako je, nažalost, jer se kao narod više i radije prisećamo negoli što pamtimo i sećamo se! Pretvorili smo se u kalendarsku naciju koja se prene o datmima, obletnicama (nije hrvaština već naša prelepa reč), spomenima…

Stihijski se prisetimo pa stihijski i zaboravimo.

Velim, prisećamo se, baš kao kakve loše naučene lekcije pa sričemo…

Sričemo i o slavi i o stradanju, jer to je sudbina velikog naroda koji je pristao da živi sudbinom malog i beznačajnog!

Tačnije, da životari, jer kome je sve jedno da tron zameni hoklicom- taj se i na hoklicu s mukom uspinje!

A, jesmo narod trona i po slavi i po stradanju, jer gde god je Srbin ostavio kosti ili na golim kostima pregazio jad i muku- činio je to u ime najboljeg u sebi i dobroga u drugome.

Za dobro drugoga češće negoli za svoje dobro…

Rečju, dok god smo roblje te proklete laži da vredimo onoliko koliko nam drugi razrežu da vredimo- pad će bam večito biti let!

Predrasudama o nama bolujemo ponajviše mi, nema zbora, baš zbog toga što smo zaboravili da se sećamo.

Zato naša tragedija i jeste što od filma očekujemo da progovori, a mi gromoglasno ćutimo.

Očekujemo da svet shvati naše stradalništvo i slavu a mi nismo načisto zbog čega su nas jame pune a njive, gudure, vrtače i jendeci “rodni”?!

Zbog toga što smo Srbi!

Što se imamo čega sećati jer svako je slovo čovekoljublja, istine, pravde, bogoljublja, neboljublja- ispisano našom krvlju!

Nanosila se sirota Srpkinja crnine da joj noć pozavidi…

Više se Srbin nanosio tuđeg krsta negoli sopstvene glave, a mi naše danas kao da na revers nosamo…

Rečju, kada nas o slavi i stradanju Srblja (a nikad ne zaboravimo one koji nisu bili Srbi a neštedimice su dali živote za Srbiju) ne budu učili kao da nas dresiraju, no kada se i nad kolevkom zapeva i nad grobom zaplače o tome- uspokojiće se i Srbija pod zemljom, i nad zemljom, i na njoj.

Ponavljam, podsećanje je ponor iz kojeg gledamo na vrhove sećanja, zaboravljajući da smo prohodali na Kajmakčalanima…

Pisah i ponoviću: tek kad budemo znali i ožalili svakoga pod zemljom- znaćemo i zašto smo na njoj!

Čekajući da tuđe oči proplaču zaboravićemo svojima da gledamo.

Narod smo Studenice a od bunjišta očekujemo da se premetne u bogomolju..?

Možda se na posletku ipak setimo, ili će nas se potomci doveka prisećati…

Izvor: Fejsbuk stranica Mihailo Medenica