Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Mihailo Medenica: Čekajući da tuđe oči proplaču zaboravićemo svojima da gledamo

Datum objave: četvrtak, 11 februara, 2021
Veličina slova: A- A+

Nije “Daru iz Jasenovca” pobedila politika već – zlo, no šta je politika do sušto zlo, baš ono na kojem je i sam Jasenovac utemeljen..?

Mihailo Medenica
Mihailo Medenica

Lično, uošte ne marim što je film izbačen iz nominacija za pusti Oskar, nije taj falus odavno ništa drugo do beleg belosvestkog zla oličenog u paklu “novog svetskog poretka”!

Čak sam i ubeđen da bi to “priznanje” umnogome obesmislilo i opoganilo čitavu priču. Pre bi je ućutkalo nego što bi na njenim krilima poletela, pa zaista nema baš nikakvog razloga za jadikovku jer ako je filmu trebao vetar u leđa- sad ga ima na pretek.

No, nešto drugo jeste za jadikovku a tiče se nas samih i naše već poslovične – kulture prisećanja. Tako je, nažalost, jer se kao narod više i radije prisećamo negoli što pamtimo i sećamo se! Pretvorili smo se u kalendarsku naciju koja se prene o datmima, obletnicama (nije hrvaština već naša prelepa reč), spomenima…

Stihijski se prisetimo pa stihijski i zaboravimo.

Velim, prisećamo se, baš kao kakve loše naučene lekcije pa sričemo…

Sričemo i o slavi i o stradanju, jer to je sudbina velikog naroda koji je pristao da živi sudbinom malog i beznačajnog!

Tačnije, da životari, jer kome je sve jedno da tron zameni hoklicom- taj se i na hoklicu s mukom uspinje!

A, jesmo narod trona i po slavi i po stradanju, jer gde god je Srbin ostavio kosti ili na golim kostima pregazio jad i muku- činio je to u ime najboljeg u sebi i dobroga u drugome.

Za dobro drugoga češće negoli za svoje dobro…

Rečju, dok god smo roblje te proklete laži da vredimo onoliko koliko nam drugi razrežu da vredimo- pad će bam večito biti let!

Predrasudama o nama bolujemo ponajviše mi, nema zbora, baš zbog toga što smo zaboravili da se sećamo.

Zato naša tragedija i jeste što od filma očekujemo da progovori, a mi gromoglasno ćutimo.

Očekujemo da svet shvati naše stradalništvo i slavu a mi nismo načisto zbog čega su nas jame pune a njive, gudure, vrtače i jendeci “rodni”?!

Zbog toga što smo Srbi!

Što se imamo čega sećati jer svako je slovo čovekoljublja, istine, pravde, bogoljublja, neboljublja- ispisano našom krvlju!

Nanosila se sirota Srpkinja crnine da joj noć pozavidi…

Više se Srbin nanosio tuđeg krsta negoli sopstvene glave, a mi naše danas kao da na revers nosamo…

Rečju, kada nas o slavi i stradanju Srblja (a nikad ne zaboravimo one koji nisu bili Srbi a neštedimice su dali živote za Srbiju) ne budu učili kao da nas dresiraju, no kada se i nad kolevkom zapeva i nad grobom zaplače o tome- uspokojiće se i Srbija pod zemljom, i nad zemljom, i na njoj.

Ponavljam, podsećanje je ponor iz kojeg gledamo na vrhove sećanja, zaboravljajući da smo prohodali na Kajmakčalanima…

Pisah i ponoviću: tek kad budemo znali i ožalili svakoga pod zemljom- znaćemo i zašto smo na njoj!

Čekajući da tuđe oči proplaču zaboravićemo svojima da gledamo.

Narod smo Studenice a od bunjišta očekujemo da se premetne u bogomolju..?

Možda se na posletku ipak setimo, ili će nas se potomci doveka prisećati…

Izvor: Fejsbuk stranica Mihailo Medenica

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top