Memorijalna akademija povodom 80 godina od stradanja Srba u Bojniku 17. februara 1942.

Beseda dr Dejana Antića izgovorena na Memorijalnoj akademiji.

Vek koji je za nama, za srpski narod predstavljao je epohu velikih nacionalnih dela, ali i epohu stradanja. Stradalo se u Velikom ratu, u Drugom svetskom ratu, stradalo se tokom odbrambeno-otadžbinskog rata i u vreme Nato agresije na našu zemlju.

I ni jedan region, ni jedan pedalj srpskih zemalja, nije bio pošteđen ratnih razaranja i velikih ljudskih gubitaka.

Zato smo se večeras okupili, ovde u Pustoj Reci, pod okriljem Radan planine, ne bi li se sa tugom i bolom prisetili jednog od najvećih postradanja srpskoga roda sa juga Srbije u XX veku.

Od davnina je Pusta reka naseljena Srbima. U vreme Kraljevine Srbije pripadala je Jablaničkom srezu i Moravskoj divizijskoj oblasti, i u njoj su regrutovani vojnici čuvenog Gvozdenog puka. To je oblast u kojoj je doneta odluka o podizanju Jablaničko-topličkog ustanka, na savetovanju srpskih vojvoda u selu Obilić (8/21. februara 1917), i zemlja koja je opustošena terorom bugarskih vojnika i komita nakon slamanja ustanka 1917. i 1918. godine. Oblast heroja, ali i oblast stradalnika.

Kada su odložene puške, bačene uniforme, i potpisan mir, posle Prvog svetskog rata, narod južne Srbije je verovao da se bugarska nedela iz 1916, 17, 18. godine više nikada neće ponoviti. Da su imperijalističke težnje komšija propale, i da će Društvo naroda kao preteča UN imati snage da sačuva mir u Evropi i svetu. Nažalost, sa snaženjem nacističke Nemačke i stvaranjem Trojnog pakta, duh revizionizma je oživeo.

Tokom Aprilskog rata 1941. godine Kraljevina Jugoslavija je doživela vojni poraz, a njenu teritoriju raskomadale su trupe sila Osovine. Bugarska je po Hitlerovom odobrenju zauzela južnu Staru Srbiju, vranjski, pirotski i delove leskovačkog okruga. U pomenutim oblastima Bugari su započeli proces nasilne bugarizacije stanovništva i vršili ekonomsku eksploataciju. Kada su Nemci zbog komplikacija u ratu sa Sovjetima morali da jedan deo svojih trupa dislociraju sa Balkana na Istočni front, tri divizije Prvog bugarskog korpusa zamenili su 717. nemačku diviziju u jugoistočnoj Srbiji i zagospodarile oblastima od Zaječara preko Jagodine i Kruševca, dolinom Morave i u pravcu Kosova.

U ovim krajevima, naročito na prostoru Toplice, Jablanice, Puste reke, Jastrepca, Pasjače, Kukavice, Babičke gore i Ozrena snage sila Osovine suočavale su se sa otporom ustanika. Krajem 1941. godine neprestano su uništavane komunikacije u dolini Južne Morave, Toplice i Nišave. Na prostoru između Jastrepca, Pasjače i Radan planine ustaničke jedinice uspostavile su potpunu kontrolu, zbog čega su snage Prvog bugarskog korpusa tokom januara i februara 1942. godine u sadejstvu sa nemačkim trupama izvele jaku ofanzivu protiv ustanika. Najžešće borbe sa ustanicima u Pustoj reci vođene su tokom prve polovine februara, a sam Bojnik Bugari su zauzeli 14. februara. Pokušaj ustanika da kontrolu nad ovim mestom povrate napadom izvedenim u zoru 15. februara nije imao uspeha, ali je tokom borbi stradalo 12 bugarskih vojnika, što će Bugarima poslužiti kao razlog za odmazdu nad srpskim civilima.

Tokom 16. februara 1942. godine ojačane bugarske trupe pod komandom pukovnika Vlahova blokirale su Bojnik i selo Dragovac. Negde oko 10 časova 17. februara bugarske patrole su započele sa isterivanjem civila iz njihovih kuća. Kako je vojno sposobno stanovništvo uglavnom bilo u šumi, u selima su ostali starci, žene i deca. Njih su bugarski vojnici tukli kundacima i terali ka seoskoj školi. Usput su pljačkali i palili sve kuće, silujući žene i devojke. Nisu štedeli ni bolesnike, trudnice, i decu u kolevci.

Oko 14 časova svi Srbi iz Bojnika i Dragovca dovedeni su do seoskog mlina. Na obali Puste reke čekali su ih mitraljezi. U 15 časova stigla je naredba da se sa streljanjem otpočne. Mitraljeske cevi kosile su nedužni narod. Kada je mitraljeska vatra obustavljena Pusta reka je bila ispunjena leševima. Kako se radilo o skučenom prostoru ispod mrtvih leševa još je bilo preživelih. Bugarski oficir se poslužio lukavstvom i uzviknu da će „ukoliko ime preživelih“ poštedeti njihove živote u ime cara Borisa, ukoliko se sami jave. Ustalo je nekih 30 tak civila. Njih su bugarski vojnici ponovo postrojili uz reku i dokrajčili. Na sreću bilo je i onih koji nisu verovali Bugarima i glumeći da su mrtvi, preživeli su ovaj masakr. Na osnovu njihovih izjava i svedočanstava rekonstruisana je slika o krvološtvu bugarskih fašista.

Ne volim da licitiram brojkama, jer žrtva žrtva taman da je i jedna, ali radi istine moramo reći da je broj ubijenih Srba 17. februara 1942. godine u Bojniku iznosio oko 600 ljudi. Postoje precizni podaci za 520 ubijenih civila iz Bojnika i Dragovca. Međutim među stradalima je bilo i izbeglih Srba iz južne Stare Srbije i sa Kosova ali o njima nemamo precizne podatke (ime, prezime, mesto i godinu rođenja).

Među ubijenim civilima je bilo 126 dece mlađe od 15 godina. Tako je Bojnik, gde je u jednom danu svirepo likvidirano blizu 600 civila, uz hercegovačke Prebilovce jedno od najstradalnijih srpskih mesta u Drugom svetskom ratu, jer je u njemu satrveno 95% ukupnog stanovništva naselja. Spaljeno je 1500 zgrada, opljačkana je kompletna pokretna imovina.

Nije to bio jedini zločin bugarskih fašista. Streljanja su od proleća 1942. do leta 1944. godine vršena širom Puste reke i juga Srbije. Ali je Bojnički masakr svakako najmasovniji okupatorski zločin na jugu Srbije izvršen u jednom danu.

I mi smo danas braćo i sestre došli u jednu paradoksalnu situaciju. Došli smo u situaciju da nam predavanja o demokratiji i ljudskim pravima drže oni koji su samo do pre neku deceniju raketirali nedužne civile kasetnim bombama. Oni čiji su se dedovi ovde na Balkanu proslavili masovnim likvidacijama srpskih staraca, žena i dece.

I sada ti isti naši partneri na evropskom putu od nas traže da se odreknemo identiteta, da ovih 600 stradalih Bojničana izbrišemo iz našeg sećanja, da zaboravimo Kosovo i Metohiju, da se odreknemo Republike Srpske, Srba u Crnoj Gori, da ne pominjemo Jasenovac. Što je mnogo, mnogo je.

Ova večerašnja akademija, kao i sve što čine lokalna samouprava i država Srbija na negovanju kulture sećanja, počevši od obeležavnja Dana srpskog jedinstva, Dana sećanja na stradale u Jasenovcu, u Oluji, u Nato agresiji, dokaz je da još ima čestitih Srba koji ne trguju žrtvama svoga naroda i kojima je istorijska istina na prvom mestu. Na prvom mestu, zato što je u glavama ovog naroda, poučenog istorijskim iskustvom, zapečaćena jedna misao koja glasi: „Ne pamti se zločin da bi se zločin na zločin vraćao, već se zločin pamti da se ne bi ponavljao!“.

Neka Gospod Bog podari carstvo nebesko Bojničkim mučenicima! Neka njihovi potomci žive u miru.

I živela Srbija!

Priredila Srpska istorija