Меморијална академија поводом 80 година од страдања Срба у Бојнику 17. фебруара 1942.

Беседа др Дејана Антића изговорена на Меморијалној академији.

Век који је за нама, за српски народ представљао је епоху великих националних дела, али и епоху страдања. Страдало се у Великом рату, у Другом светском рату, страдало се током одбрамбено-отаџбинског рата и у време Нато агресије на нашу земљу.

И ни један регион, ни један педаљ српских земаља, није био поштеђен ратних разарања и великих људских губитака.

Зато смо се вечерас окупили, овде у Пустој Реци, под окриљем Радан планине, не би ли се са тугом и болом присетили једног од највећих пострадања српскога рода са југа Србије у XX веку.

Од давнина је Пуста река насељена Србима. У време Краљевине Србије припадала је Јабланичком срезу и Моравској дивизијској области, и у њој су регрутовани војници чувеног Гвозденог пука. То је област у којој је донета одлука о подизању Јабланичко-топличког устанка, на саветовању српских војвода у селу Обилић (8/21. фебруара 1917), и земља која је опустошена терором бугарских војника и комита након сламања устанка 1917. и 1918. године. Област хероја, али и област страдалника.

Када су одложене пушке, бачене униформе, и потписан мир, после Првог светског рата, народ јужне Србије је веровао да се бугарска недела из 1916, 17, 18. године више никада неће поновити. Да су империјалистичке тежње комшија пропале, и да ће Друштво народа као претеча УН имати снаге да сачува мир у Европи и свету. Нажалост, са снажењем нацистичке Немачке и стварањем Тројног пакта, дух ревизионизма је оживео.

Током Априлског рата 1941. године Краљевина Југославија је доживела војни пораз, а њену територију раскомадале су трупе сила Осовине. Бугарска је по Хитлеровом одобрењу заузела јужну Стару Србију, врањски, пиротски и делове лесковачког округа. У поменутим областима Бугари су започели процес насилне бугаризације становништва и вршили економску експлоатацију. Када су Немци због компликација у рату са Совјетима морали да један део својих трупа дислоцирају са Балкана на Источни фронт, три дивизије Првог бугарског корпуса заменили су 717. немачку дивизију у југоисточној Србији и загосподариле областима од Зајечара преко Јагодине и Крушевца, долином Мораве и у правцу Косова.

У овим крајевима, нарочито на простору Топлице, Јабланице, Пусте реке, Јастрепца, Пасјаче, Кукавице, Бабичке горе и Озрена снаге сила Осовине суочавале су се са отпором устаника. Крајем 1941. године непрестано су уништаване комуникације у долини Јужне Мораве, Топлице и Нишаве. На простору између Јастрепца, Пасјаче и Радан планине устаничке јединице успоставиле су потпуну контролу, због чега су снаге Првог бугарског корпуса током јануара и фебруара 1942. године у садејству са немачким трупама извеле јаку офанзиву против устаника. Најжешће борбе са устаницима у Пустој реци вођене су током прве половине фебруара, а сам Бојник Бугари су заузели 14. фебруара. Покушај устаника да контролу над овим местом поврате нападом изведеним у зору 15. фебруара није имао успеха, али је током борби страдало 12 бугарских војника, што ће Бугарима послужити као разлог за одмазду над српским цивилима.

Током 16. фебруара 1942. године ојачане бугарске трупе под командом пуковника Влахова блокирале су Бојник и село Драговац. Негде око 10 часова 17. фебруара бугарске патроле су започеле са истеривањем цивила из њихових кућа. Како је војно способно становништво углавном било у шуми, у селима су остали старци, жене и деца. Њих су бугарски војници тукли кундацима и терали ка сеоској школи. Успут су пљачкали и палили све куће, силујући жене и девојке. Нису штедели ни болеснике, труднице, и децу у колевци.

Око 14 часова сви Срби из Бојника и Драговца доведени су до сеоског млина. На обали Пусте реке чекали су их митраљези. У 15 часова стигла је наредба да се са стрељањем отпочне. Митраљеске цеви косиле су недужни народ. Када је митраљеска ватра обустављена Пуста река је била испуњена лешевима. Како се радило о скученом простору испод мртвих лешева још је било преживелих. Бугарски официр се послужио лукавством и узвикну да ће „уколико име преживелих“ поштедети њихове животе у име цара Бориса, уколико се сами јаве. Устало је неких 30 так цивила. Њих су бугарски војници поново постројили уз реку и докрајчили. На срећу било је и оних који нису веровали Бугарима и глумећи да су мртви, преживели су овај масакр. На основу њихових изјава и сведочанстава реконструисана је слика о крволоштву бугарских фашиста.

Не волим да лицитирам бројкама, јер жртва жртва таман да је и једна, али ради истине морамо рећи да је број убијених Срба 17. фебруара 1942. године у Бојнику износио око 600 људи. Постоје прецизни подаци за 520 убијених цивила из Бојника и Драговца. Међутим међу страдалима је било и избеглих Срба из јужне Старе Србије и са Косова али о њима немамо прецизне податке (име, презиме, место и годину рођења).

Међу убијеним цивилима је било 126 деце млађе од 15 година. Тако је Бојник, где је у једном дану свирепо ликвидирано близу 600 цивила, уз херцеговачке Пребиловце једно од најстрадалнијих српских места у Другом светском рату, јер је у њему сатрвено 95% укупног становништва насеља. Спаљено је 1500 зграда, опљачкана је комплетна покретна имовина.

Није то био једини злочин бугарских фашиста. Стрељања су од пролећа 1942. до лета 1944. године вршена широм Пусте реке и југа Србије. Али је Бојнички масакр свакако најмасовнији окупаторски злочин на југу Србије извршен у једном дану.

И ми смо данас браћо и сестре дошли у једну парадоксалну ситуацију. Дошли смо у ситуацију да нам предавања о демократији и људским правима држе они који су само до пре неку деценију ракетирали недужне цивиле касетним бомбама. Они чији су се дедови овде на Балкану прославили масовним ликвидацијама српских стараца, жена и деце.

И сада ти исти наши партнери на европском путу од нас траже да се одрекнемо идентитета, да ових 600 страдалих Бојничана избришемо из нашег сећања, да заборавимо Косово и Метохију, да се одрекнемо Републике Српске, Срба у Црној Гори, да не помињемо Јасеновац. Што је много, много је.

Ова вечерашња академија, као и све што чине локална самоуправа и држава Србија на неговању културе сећања, почевши од обележавња Дана српског јединства, Дана сећања на страдале у Јасеновцу, у Олуји, у Нато агресији, доказ је да још има честитих Срба који не тргују жртвама свога народа и којима је историјска истина на првом месту. На првом месту, зато што је у главама овог народа, поученог историјским искуством, запечаћена једна мисао која гласи: „Не памти се злочин да би се злочин на злочин враћао, већ се злочин памти да се не би понављао!“.

Нека Господ Бог подари царство небеско Бојничким мученицима! Нека њихови потомци живе у миру.

И живела Србија!

Приредила Српска историја