Među poklanim Todićima

Mati kaže da ja idem u Todiće i da tražim nekoga ko će doći po nju, a ona i Rada da dotle ostanu na tom mjestu.

Ja krenem gore, a one ostanu. Idem prema Donjim Todićima. U zaseoku su bile samo tri kuće: tetka Vaslije sa 20 čeljadi, Ilije Todića sa 15–16 čeljadi i Stojana Todića sa 5 čeljadi. Kuće su im blizu, jedna do druge.

Kada sam došao gore, u Donje Todiće, vidim da su svi poklani. Na zaravanku između te tri kuće na snijegu je ležalo oko 40 čeljadi. Nisam ih tada brojio, već znam da ih je toliko bilo u te tri kuće i znam da su svi tu poklani. Tijela su rasuta po malom dvorištu i leže u raznim položajima. Poneko je zabio lice u snijeg, kao da pije vodu na vrelu. Na svima se vide rane i sjekotine, a kod nekih su razbijene glave. Neko gleda u nebo, a neko se savio, zgrčio.

Djeca kao da su se igrala po snijegu i onda se skamenila. Niko ne daje znake života, ne mrda se, ne pokreće. Savo, moj brat od tetke Danice, Đoletov brat, dječak mojih godina s kojim sam zajedno čuvao stoku i išao u školu, leži jedno 15 metara dalje od ostalih. Vjerovatno je pokušao da bježi, ali ga je neko stigao i ubio. Ne znam da li su pucali ili su ga ubili nožem, odnosno sikirom. To ja nisam mogao da zaključim po ranama na njemu, jer ga nisam mnogo ni zagledao, a niko od Todića nije preživio da bi o tom mogao nešto kazati. Ja se nisam ni približavao Savi.

U dvorištu ima dosta stoke. Puštena je iz štala, ali je zagrađena i ne može prići pobijenoj čeljadi. Ja sve to malo i brzo pogledao i odmah se vratio dolje, majci i Radi.

Šta ću? Njih dvije kod izvora Sredovca, na istom mjestu gdje sam ih i ostavio.

Nisu se ni makle. Majka sjedi, a Rada stoji pored nje. Gledaju prema meni. Kažem im da su i Todići svi pobijeni. Jopet ne znamo šta ćemo ni ku ćemo. Mati ipak odluči da idemo u Todiće, tetkinoj kući, jer je bliža od naše u Velikim Stijakovićima, a i uzbrdica je manja prema Todićima. Majka ne bi mogla da dođe do naše kuće. Ona je prikupila malo snage dok je sjedila, te se uz našu pomoć digla.

Polako smo krenuli u Todiće. Stignemo gore. I njih dvije vide poklane Todiće.

Ništa ne govorimo. Samo majka uzdiše.

Odvedemo majku u tetkinu kuću i stavimo je na krevet u sobi. I Rada legne pored majke, a ja ih pokrijem biljom. U sobi na podu leži zaklano žensko dijete od dvije godine. Leži na leđima. Ubodeno u grudi, a vratić zasječen. Malo krvi na podu oko djeteta. Kraj djeteta na podu stoji komadić kukuruze i kašika s malo kajmaka. Vidi se da je dijete doručkovalo kru i kajmak, pa ga ustaše prekinule i zaklale. Kru i kajmak ostali nepojedeni.

Ja gladan. Pitam majku da li da uzmem ono parče kuruze i kašiku s kajmakom da pojedem.

Ona kaže: Poji!

Ja uzmem i pojedem. Majci i Radi niti šta nudim, niti imam šta da im dam da jedu. Ne snalazim se u tuđoj kući. Radenka traži vode. Tu je u sobi bila masa s vodom, pa joj dam da pije. Onda legnem i ja pored njih na krevet i pokrijem se biljom, zajedno s njima. Dotle mi je bilo hladno. Pod biljom smo se brzo ugrijali.

Tek tada su nas počeli da hvataju strah i panika. Čekamo da neko dođe i da nas pobije. Radenka se najviše uznemirila. Sva drhti. Kaže da je jako bole rane. Šta će dijete od osam godina? Mene rana uopšte ne boli. Samo je osjetim kada se okrenem i kada pritisne košulja. Nije to bila teška rana. U meso ispod sise ušao je samo vrh noža. Ali panika je spopala i mene.

Majka leži, jauče i samo viče:

– Djeco moja, ne bojte se! Nemojte plakati!

Izvor: Knjiga: Fratri i ustaše kolju, autor Lazar Lukajić , SVJEDOČENjE STIJAKOVIĆ MIRKA , rođenog 1932-godine u Motikama.

Vezane vijesti:

Krvavi ustaški pir u Piskavici | Jadovno 1941.

PRENOSIMO: Krvavi branik pravoslavlja – intervju Lazar …

Godišnjica ustaškog pokolja 52 učenika škole u Šargovcu …