Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
U ovoj zgradi je počelo sve. U nekadašnjoj Okružnoj bolnici živela je smrt i umirao život te proklete zime kada je naša slavna vojska umarširala u grad i u njemu zatekla užaš…
Valjevo danas ni nalik gradu s početka zime 1914. kada je vojvoda Živojin Mišić trijumfalno ujahao u grad nakon Kolubarske bitke, a opet po svemu nalik – slavan i dobrano zaboravljen u svojoj slavi! Grad stradalnika i stradalih, varoš možda i najprećutanijeg dela istorije koju je pojela upravo istorija…
– U ovoj zgradi je počelo sve. U nekadašnjoj Okružnoj bolnici, danas Istorijskom arhivu Valjeva, žalosno i sramotno samotnoj kući u kojoj je živela smrt i umirao život te proklete zime kada je naša slavna vojska umarširala u grad i u njemu zatekla užaš, mada je i to preblaga reč… – s ulaza u grad, na eho od zgrade stare železničke stanice, jednako zaboravljene i jednako slavne, u hladovini platana i interesovanja za dane stradalništva stojimo s Vladom Arsićem, književnikom, hodočasnikom kroz bezdane prećutanog ili premalo kazanog, autorom knjige “Kad zvona zaneme”. Ona je najrečitiji spomenik čije korice čuvaju priču o danima stradanja i epidemiji pegavog tifusa koji je za svega nekoliko meseci mira uzeo veći danak od minule tri ofanzive austrougarske vojske.
Za Austrougarima su u gradu ostale hiljade njihovih ranjenika i stotine mrtvih boraca. Grad je ličio na kasabu koju je poharala kuga, koju su pojele pošasti, na stratište u kojem su jedva živi tumarali među mrtvima, a mrtvi “živeli” gradom koji je nestajao u samrtnom ropcu… Hladan, jezivo hladan uski hodnik nekadašnje bolnice. Tek nešto svetla što se probije kroz krošnje i niske prozore i ista, baš ista dvokrilna drvena vrata hirurškog odelenja sa zlokobnom tablom okačenom o njih“Pažnja, tifus!”
– Najveća “mana” đenerala Mišića bila je njegova ljudskost! Ne sluteći kakve će posledice imati po čitavu Srbiju, na pitanje šta činiti sa austrougarskim ranjenicima bez oklevanje je, pomalo ljutito što neko to uopšte i pita, odgovorio: “Isto ćete ih tretirati kao i naše, bez ikakve razlike”… – tako je i bilo, svedoči naš vodič o agoniji Prvog svetskog rata, jednakoj albanskoj golgoti. Junak slavnih bitaka nehotice je, vođen srcem i ljudskošću, postao vinovnik tragedije koja je odnela 150.000 duša širom Srbije…
Čuvenu slikarku Nadeždu Petrović tifus je pokosio kao bolničarku a njeno telo do tridesetih godina prošlog veka počivalo u jednoj od zajedničkih grobnica više Valjeva…
Pegavi tifus širio se brže od glasa o njemu, a nosioci su bili upravo austrougarski vojnici i stotine leševa koje su njihove trupe ostavile za sobom u povlačenju! Priča o čuvenoj Valjevskoj bolnici zapravo nije priča o ovoj zgradi već čitavom gradu, doslovno, jer ovo zdanje je već posle prvih nekoliko dana bilo premalo za…- stajemo pred onim vratima koja je i danas teško prekoračiti! Onima pred kojima su u mračnom, uzanom hodniku ležala tela 400 ljudi na izdisaju, pred bolnicom još tri puta toliko, po gradu još deset puta toliko, po Srbiji…
U gradu koji nije brojao ni 8.000 duša sa vojskom su stigli i zbegovi, ulicama je tumaralo, podaci govore, čak 100.000 duša tražeći mir a našavši… – smrt! Najstrašniju moguću, u agoniji, bolovima, bunilu, jauku kojim je mesecima odzvanjalo Valjevo…
Svaka zgrada, bukvalno, bilo porodična kuća, kafana, dućan, šta god, pretvorena je u bolnicu, a svaka ulica u “čekaonicu” s obzirom na to da se epidemija širila tom brzinom da je za svega pet meseci u samom Valjevu umrlo više od 10.000 ljudi, dok je svet nemo gledao na stradanje naroda koji se nalazio doslovno pred nestankom i ćutao na vapaje da pošalje pomoć… Šetamo istim onim ulicama kojima su po svedočenju velikog Arčibalda Rajsa tekle reke krvi, mokraće, fekalija i zatrovane vode!
Danas ni po čemu nalik, ali rekosmo, po svemu nalik danima kada je čitav bio bolnica, tačnije humka…
– Da, u jednom trenutku više nije bilo mesta po okolnim brdima za pojedinačno sahranjivanje, pa su umrle sahranjivali u masovnim grobnicama, a koliko je smrt bila brža od ljudi svedoči i podatak da je i masovnih grobnica bilo premalo, pa se na drugom delu grada, gde se danas nalazi Gradsko groblje, počelo sa ukopavanjem u nove masovne grobnice… – baš kao što Arsić kaže: smrt je bila daleko brža od ljudi, a ljudi sve manje! Oni koji su kopali jame već sutradan su polagani u njih…
Evo još rečitije činjenice koliko se umiralo i kakva je agonija vladala: vlast je po prvi put zabranila da zvone crkvena zvona jer u suprotnom šest meseci ne bi prestajala sa zvonjavom za umrlima!
Tad i još samo jednom u istoriji srpska vlast je učinila nešto tako, zaboravivši pritom da pre svega grad proglasi karantinskom zonom i potpuno ga zatvori, što je doprinelo da se epidemija proširi čitavom Srbijom… Ne da zvona nisu zvonila, već više da skoro nije bilo nikoga ko bi se pobrinuo za obolele: od 26 lekara koliko ih je bilo u Valjevu svega pet ih je preživelo golgotu.
Moraju se pomenuti nepravedno zaboravljeni heroji smrti: doktor Selimir Đorđević, doktor Pavle Vojteh, doktor Semjuel Kuk, doktorka Draginja Babić, prva srpska lekarka koja je odbila ponude najprestižnijih svetskih klinika da radi kod njih i na prvi glas o stradanju Srblja pohrlila iz Berlina nazad u otadžbinu da pomogne i nažalost ostane zauvek u njoj, u nekoj od masovnih grobnica. Baš kao i čuvena Nadežda Petrović, koju je tifus pokosio kao bolničarku i čije je telo do tridesetih godina minulog veka počivalo u jednoj od zajedničkih grobnica više Valjeva... Možda baš na mestu gde stojima, pred kamenim krstom kao jedinim belegom da je pod tihim i mirnim livadama počivalo hiljade i hiljade ljudi, čije su ostatke neki novi oslobodioci, nekog novog rata, prekopali zarad memorijalnog centra svojoj revoluciji.
Nisu pokopali ni delić jer za velikih kiša, kad zemlja omekša i popusti izvire kosti ko snoplje… Jedva u šikari nađosmo spomenik, jedini, zaboravljen u trnju, baš kao i priča o valjevskoj bolnici-gradu koji je bio i stacionar i grob…
Dolaskom čuvenog švajcarskog epidemiologa doktora Ludviga Hiršvel koji je februara 1915. došao u Srbiju i britanske vojno-lekarske misije na čijem se čelu nalazio doktor Vilijem Hanter, epidemija je najpre stavljena pod kontrolu, a već maja meseca, za svega dve nedelje suzbijena kada se shvatilo da su bele vaši prenosnici virusa i da je čuvenim “srpskim buretom” za dezinfekciju dobijena bitka protiv pegavog tifusa i realne mogućnosti da Srbija izgubi bitku protiv daleko podmuklijeg neprijatelja od onog na frontu… Svaka stopa koju gazimo ili je humka ili je mesto vapaja očajnika ili “čekaonica” umirućih.
Proleće 1915. donelo je smiraj, olakšanje i kraj muke za kojom su sledile nove, ali ispričane, opevane i ožaljene!
Od epidemije tifusa, stradanja 150.000 ljudi, gradu koji je postao bolnica, grob, jama, strašnija je tišina koja je decenijama prekrivala priču o herojstvu nekolicine lekara, ljudi koji su pomagali umirućima znajući da sutra njima neće imati ko da pomogne, tihim padinama pod kojima još počivaju neznani heroji znanih bitaka pali na frontu zaborava sopstvenog naroda!
Slovo o Valjevu zime 1914. nije tek slovo o pošasti i zvonima koja nisu zvonila, već herojstvu grada koji je umirao da bi Srbija živela!
Vaskrsao je, baš kao i Srbija četiri godine docnije, ali do već daleke priče Dobrice Ćosića “Vreme smrti” i potonjeg spomenika koji je Vlada Arsić koricama svoje knjige podigao – Valjevo je živelo svoju slavu zaboravljeno ponajviše u njoj!
I zato, kročite li u Valjevo zastanite barem na sekunda i poklonite se u tišini, gde god, jer ovo su te iste ulice kojima su tekle reke krvi, mokraće, zatrovane vode i fekalija, ovo su ti isti hodnici zgrada koji su odjekivali jaucima, ovo su ta ista zvona koja nisu zvonila jer ništa se osim njih ne bi čulo Srbijom…
Ovo su potomci tih istih ljudi koji su držali nema opela nad preoranim brdima, ne znajući hoće li već sutra imati ko da zastane nad njima i ožali njih..? Ovo je, koliko god paradoksalno zvučalo, tragično-slavna priča o Srbiji koja je odbila da umre, iako je smrt bila brža od života
Autor: Mihailo Medenica
Izvor: EKSPRES
Vezane vijesti:
NEVEROVATNA SUDBINA – Priča o nemačkom dečaku u srpskoj vojsci
Plemeniti Holanđanin u Valjevskoj bolnici
One Response
STANI USTUKNI – 28 jul 2014 ?
Stani putniče, stani
Na ovom svetom mestu
Zemlja po kojoj hodaš
Je s krvlju natopljena
Od Boga datih života
Ni krivih ni dužnih
Bezumljem streljanih
Nevinih i nesuđenih
Ničim tuženih ljudi
Da nismo međ žrtvama
Nije sobom zaslužena
Ni zasluga nit istina
Rođenjem, garantovana
Zato stani sine Božiji
Korak ili dva, ustukni
Tiho se na kolena spusti
Pred čovekom u sebi
Poslušaj na trenutak
Vapaj umorene dece
Beba, majki, očeva
Sestara, braće, tetki
Strina ujaka i stričeva
Baka, deka i predaka
Nedužno poubijenih
Za života mučenih
Očiju vađenih…
Svaki pedalj zemlje Srpske
Natopljen je krvlju i mukama
Neslućenih razmera i dubina
Srpskog naroda, svih uzrasta
Zato se pomoli, tiho u sebi
Za dušu njihovu i u sebi svoju
Jer smo svi po krvi, čokotu i lozi
Božje delo po duši i žudnji
Razumom, od Boga nam podarenog
Božjim darom darivani
Da po svojoj volji umom upravljamo
Već na zemlji sebi po svojoj želji
Raj il pakao da stvaramo
Ne zaboravi istinu ovu
I na sve strane sveta širi
Da se nikad ne zaboravi
I nikad više ne ponovi
Da bolesni umovi
Ovladaju umnim
Autor,
Dušan Nonković-Teodorović
ZLOČIN I KAZNA – 19. okt. 2014 ?
Život ima svoju istoriju drevnu
drevnih duša naših što u nama žive
nekad živih životu otetih, od nas danas
zaboravom našim sahranjenih ljudi
Zločin ima u ćutanju svoju crnu metu
u zaboravu drugih svog semena klicu
a mi živi, svoga zaborava zločin i kaznu
ćutnja, nam postade čemernim opelom
vaskrsnuće greha našeg zločina i kazne
Umorstvo mrtvih našim zaboravom
posta nam opomena i ukletost večna
nama živima, zločin i kazna zaslužena
što ćutanjem svojim zločinu ofiramo
Život ima i u ćutanju svoju istoriju
u bolnoj duši što tako i usred bola ćuti
i u nama živima što ćutanjem ubijamo
što ćutnjom svojom zločin odhranismo
A mi živi što još uvek ćutimo “hrabro”
na duši svojoj nosićemo obeležje večno
svoj prtljag greha zločina i kazni
što ih tako ćutnjom prećutasmo bedno
Kolko može još patit narod, koji mora
tudje zločine za svoje prihvaćati nemo
dželatima ćutnjom na život pravo dati
ubicama, nekad živih ljudi, Jasenovca
plavih grobnica, Jama Like i Korduna…
Uzalud se trudite naši krvni dušmani,
patiće ali zaboraviti neće nikad moći
ubijeni će nas žive večno opominjati
i stihom pisanim istinom duše u boli
ovenčanih u večitoj materinjskoj suzi
Na Kordunu grob do groba
majka traži sina svoga…
Dušan Nonković