Matija Bećković: Nezavisnost Kosova od nas zavisi

Akademik, za „Novosti“, o knjizi „Tri poeme“, sajmu, budućnosti Srbije, Kosmetu. Ako ga ne prizna Srbija – oni znaju da to ne znači ništa. Obećali su države bez granica, a sada uvode bodljikavu žicu

KAKO koja godina, Sajam knjiga sve više liči na demonstracije čitalačkog naroda. Što ga preko godina više bombarduju vestima da je sa knjigom gotovo i da su pesnici otpevali svoje, narod se uputi za Beograd da to demantuje. Traži knjige za koje je ko zna kako doznao i raspituje za autore za koje je ko zna od koga čuo. Niko se ne brine ni kako će da dođu ni kako da se vrate, a kamoli da bi se grad Beograd setio da za njih u sajamske dane uvede neki autobus od centra do Sajma – kaže, za „Novosti“, akademik, pesnik Matija Bećković.

Na jubilarni Sajam dolazi sa novom pesničkom knjigom „Tri poeme“ koju čine „Gospode polmiluj“, „Učini mi ljubav“ i „Slava tebi Bože“ (SKZ), višestruko rimovane lirske brojanice na religiozno-filozofske teme.

* Kako je to kada se Sajam dočekuje sa novom knjigom?

– Unutrašnji trepet nema godina. Nikad nije kasno da čovek bude mlad i da se što je stariji sve više raduje kao dete.

* Šta nas čeka u „Tri poeme“?

– Malo li je što sam ih napisao nego treba i da ih objašnjavam. Pesma je sve što je pesnik imao da kaže. Svako objašnjavanje je zakucavanje čivija u vodu. Zahvalan sam SKZ i Jovici Veljoviću, jednom od najslavnijih tipografa na svetu, koji je i ove tri poeme tipografski oblikovao i ukrasio svojim ćiriličnim pismom AGMENA. Veljović iz Suvog Dola, profesor tipografije u Hamburgu, o svom trošku je štampao i moje druge poeme. Umesto njega navešću ono što mi je sličnim povodom napisao: „Ja sam pokušao da u Vašim knjigama usaglasim tekst, pismo, papir, štampu i povez u jednu logičnu i organsku celinu čiji će elementi učiniti knjigu lepom i nenametljivom, tj. funkcionalnom. Sad mi se čini da sam sve vreme samo sedeo u piščevoj senci i sunčevim zrakom s ogledalca nišanio svaku reč“.

* Šta vas je podstaklo da ih napišete? Mislite li da je pravo vreme za ovakve teme i molitve?

– Meni se čini da sve prave pesme postoje i pre nego što ih je pesnik napisao. Starije od pesnika kao da čekaju da ih pesnik zasluži i do njih doraste. Znam da sam ih pisao u posebnom zanosu. Kao da sam se povlačeći se ka nebu, prema njima peo. I kao da mi je sa svakom rečju bivalo lakše.

HOMER I HOMERI *

DA li ćete ići u potragu za nekim delom ili piscem?
– Iskoristiću ovu priliku da vašim čitaocima preporučim deset novih tomova Dostojevskog u izdanju „Glasa Crkve“, potom „Osamu“ mladog Vladimira Kecmanovića, inteligentni jezički pronalazak, poemu u kojoj se jezički idiom sam pobrinuo o svemu ostalom, najzad studiju Dragana Lakićevića „Srpski Homer“ posvećenu Vukovim pevačima. Ta knjiga me navela na ideju da se u jednoj budućoj ediciji poezije Vukovi pevači najzad pojave i kao pesnici, kad im već znamo i imena i pesme i bigrafije. Da konačno u pesničko bratstvo uvrstimo Filipa Višnjića i Tešana Podrugovića i Starca Miliju i Slepe Živanu i Stepaniju i Todora Ikova Pipera“ i druge. Kad može Homer mogu i Homeri.

* Da li su se ljudi opasno udaljili od duhovnosti, ostavili je samo u knjigama koje retko otvaraju?

– Politika je sa svog puta sklonila umetnost. Vlast je dugo tolerisala kulturu. Pokazalo se da su samo osnovni problemi važni i večni, a sve ostalo je nadgradnja. Luksuz bez koga se može. Kao da su prvo utvrdili da više nema šta da se kaže i reciklažu proglasili za najveću vrednost. Prave vrednosti su pregrnute šuftom i boflom i sad ne znamo gde smo ono zaturili Svetog Savu, Domentijana, Vuka, Njegoša, Andrića, Crnjanskog, Dučića, Isidoru… Ono što se pod tim imenom i izgovorom veštački održava liči na podgrejanu sarmu i buđ.

* Čini se, kažete, da nema većeg nesporazuma nego da neko piše knjige?

– Odmah se vidi da s njim nešto nije u redu. Nećemo valjda s knjigama u Evropu i dvadeset i prvi vek. Kako god okreneš ispada da je država bila u pravu što za kulturu ne daje ni žutu banku. Bilo kako bilo, kultura je zbrisana i prepuštena specifičnim potrebama pojedinaca. Kao što smo nekad krijući slavili slavu tako i sad možemo krijući da čitamo i slavimo pisce koje nam niko ne preporučuje.

* „Od svih svemira bezdana vidika“, pišete, „dublji je svemir i bezdan jezika“. Koliko mu se posvećujemo?

– Srpski jezik deli sudbinu i srpskih reka. Kao što reke davimo šporetima i frižiderima, radijatorima i zamrzivačima, automobilima i automobilskim gumama, tako i jezik zagađujemo i zasipamo svakojakim otpadom. I kao što verujemo da će reka sama sve to progutati i probaviti i opet poteći zdrava, bistra i čista, tako verujemo da će se i jezik sam odbraniti i osloboditi i zažuboriti čist kao suza. Tako se opravdavamo za svoju nebrigu, masakr reka i masakr jezika.

* Tvrdite na jednom mestu da „ljubavi ima koliko i Boga“. Kakva je ona „u virtuelnom svetu „skajpa“, sajta, linkova i gigabajta“?

– Rečeno je da Bogu nije ništa falilo ni bez zemlje ni bez ljudi i da ih je stvorio iz ljubavi i milosrđa. Ljubav nas drži iznad, nadahnjuje višim životom i čini sposobnima za velika dela. Sumnja u ljubav je sumnja u Boga. Zato nema ateističke poezije.

IMANjE CETINjSKOG MANASTIRA

* DA li će Crnogorsko-primorska mitropolija postati „verska zajednica“, a njene svetinje svojina države Crne Gore? – Ne bi li bilo tačnije reći da Cetinjski manastir nije imovina Crne Gore, već je Crna Gora imanje Cetinjskog manastira.

– Hoće ako se vrati sebi i konačno skrene sa onog puta sa kojeg se zaklela da neće skrenuti, iako je idući njime dospela gde je dospela. A zaklela se onom koji je pravo sa Sutjeske vodio u Beli dvor gde je ostao i posle smrti. Vašim čitaocima ostavljam da se zabavljaju razmišljajući šta bi se desilo da se kralj Aleksandar sa Solunskog fronta uputio na Kapitol. Nemamo ni jasan um da razumemo šta se dešava ni bistre oči da svoj položaj sagledamo. A čini se da nikad teže breme nije palo na slabije pleći.

* Da li će Kosovo postati član Uneska?

– Ili bi pitanje moglo glasiti: „Da li će Unesko piromane proizvesti u vatrogasce“?

* A nezavisno?

– Srbiju ucenjuju da prizna nezavisnost Kosova, zato što i sami znaju da od nje zavisi da li je Kosovo nezavisno ili nije. I da ga može priznati ceo svet – ako ga ne prizna Srbija, to ne znači ništa.

* Kako tumačite to što je zapadni svet opet ljut na Rusiju?

– Za nas će možda biti zanimljivije da navedem nekoliko rečenica iz „Piščevih zapisa“ Dostojevskog: „Po mom unutrašnjem ubeđenju, Rusija neće imati takvih mrzilaca, klevetnika, pa čak i neprijatelja, kao što će biti ta slovenska plemena, čim ih Rusija oslobodi, a Evropa pristane da ih primi za oslobođene. Sem toga počeće o Turcima da govore sa većim poštovanjem nego o Rusiji… Rusija treba ozbiljno da se pripremi za to da će svi ti oslobođeni Sloveni sa zanosom pojuriti u Evropu, zaraziće se do gubljenja svoje ličnosti evropskim formama… Između sebe te zemljice će se večito svađati, večito jedna drugoj zavideti i jedne protiv druge intrigirati. Razume se, u trenutku nekog ozbiljnijeg zla svi oni će se Rusima obraćati za pomoć…“ Toliko za ovu priliku.

* Iako u ovoj knjizi čitamo i ovo: „Smakom sveta su svaki čas pretili, a kad god je bio nisu primetili“, plašite li se novog svetskog sukoba?

– Ako ga bude nećemo za njega znati.

* Mogu li pesnici i pisci da promene stvari?

– Umetnost koja umire zajedno sa umetnicima je poricanje umetnosti. A ta umetnost je jedino podržana. Ostali su ućutkani.

* „Budućnost je daleko, ali je ima“. Kako vidite srpsku budućnost, ko će nam pružiti ruku spasa?

– Još pitaš.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

NE ZNA SE ŠTA JE NEČOVJEČNIJE – ISTRAGA ŽIVIH ILI MRTVIH

MATIJA BEĆKOVIĆ Samo ti, dijete, radi svoj posao – najvažnija srpska reč

Matija Bećković: LIŠENI ŽIVOTA I SMRTI