Матија Бећковић: Независност Косова од нас зависи

Академик, за „Новости“, о књизи „Три поеме“, саjму, будућности Србиjе, Космету. Ако га не призна Србиjа – они знаjу да то не значи ништа. Обећали су државе без граница, а сада уводе бодљикаву жицу

КАКО коjа година, Саjам књига све више личи на демонстрациjе читалачког народа. Што га преко година више бомбардуjу вестима да jе са књигом готово и да су песници отпевали своjе, народ се упути за Београд да то демантуjе. Тражи књиге за коjе jе ко зна како дознао и распитуjе за ауторе за коjе jе ко зна од кога чуо. Нико се не брине ни како ће да дођу ни како да се врате, а камоли да би се град Београд сетио да за њих у саjамске дане уведе неки аутобус од центра до Саjма – каже, за „Новости“, академик, песник Матиjа Бећковић.

На jубиларни Саjам долази са новом песничком књигом „Три поеме“ коjу чине „Господе полмилуj“, „Учини ми љубав“ и „Слава теби Боже“ (СКЗ), вишеструко римоване лирске броjанице на религиозно-филозофске теме.

* Како jе то када се Саjам дочекуjе са новом књигом?

– Унутрашњи трепет нема година. Никад ниjе касно да човек буде млад и да се што jе стариjи све више радуjе као дете.

* Шта нас чека у „Три поеме“?

– Мало ли jе што сам их написао него треба и да их обjашњавам. Песма jе све што jе песник имао да каже. Свако обjашњавање jе закуцавање чивиjа у воду. Захвалан сам СКЗ и Јовици Вељовићу, jедном од наjславниjих типографа на свету, коjи jе и ове три поеме типографски обликовао и украсио своjим ћириличним писмом АГМЕНА. Вељовић из Сувог Дола, професор типографиjе у Хамбургу, о свом трошку jе штампао и моjе друге поеме. Уместо њега навешћу оно што ми jе сличним поводом написао: „Ја сам покушао да у Вашим књигама усагласим текст, писмо, папир, штампу и повез у jедну логичну и органску целину чиjи ће елементи учинити књигу лепом и ненаметљивом, тj. функционалном. Сад ми се чини да сам све време само седео у пишчевоj сенци и сунчевим зраком с огледалца нишанио сваку реч“.

* Шта вас jе подстакло да их напишете? Мислите ли да jе право време за овакве теме и молитве?

– Мени се чини да све праве песме постоjе и пре него што их jе песник написао. Стариjе од песника као да чекаjу да их песник заслужи и до њих дорасте. Знам да сам их писао у посебном заносу. Као да сам се повлачећи се ка небу, према њима пео. И као да ми jе са сваком речjу бивало лакше.

ХОМЕР И ХОМЕРИ *

ДА ли ћете ићи у потрагу за неким делом или писцем?
– Искористићу ову прилику да вашим читаоцима препоручим десет нових томова Достоjевског у издању „Гласа Цркве“, потом „Осаму“ младог Владимира Кецмановића, интелигентни jезички проналазак, поему у коjоj се jезички идиом сам побринуо о свему осталом, наjзад студиjу Драгана Лакићевића „Српски Хомер“ посвећену Вуковим певачима. Та књига ме навела на идеjу да се у jедноj будућоj едициjи поезиjе Вукови певачи наjзад поjаве и као песници, кад им већ знамо и имена и песме и биграфиjе. Да коначно у песничко братство уврстимо Филипа Вишњића и Тешана Подруговића и Старца Милиjу и Слепе Живану и Степаниjу и Тодора Икова Пипера“ и друге. Кад може Хомер могу и Хомери.

* Да ли су се људи опасно удаљили од духовности, оставили jе само у књигама коjе ретко отвараjу?

– Политика jе са свог пута склонила уметност. Власт jе дуго толерисала културу. Показало се да су само основни проблеми важни и вечни, а све остало jе надградња. Луксуз без кога се може. Као да су прво утврдили да више нема шта да се каже и рециклажу прогласили за наjвећу вредност. Праве вредности су прегрнуте шуфтом и бофлом и сад не знамо где смо оно затурили Светог Саву, Доментиjана, Вука, Његоша, Андрића, Црњанског, Дучића, Исидору… Оно што се под тим именом и изговором вештачки одржава личи на подгреjану сарму и буђ.

* Чини се, кажете, да нема већег неспоразума него да неко пише књиге?

– Одмах се види да с њим нешто ниjе у реду. Нећемо ваљда с књигама у Европу и двадесет и први век. Како год окренеш испада да jе држава била у праву што за културу не даjе ни жуту банку. Било како било, култура jе збрисана и препуштена специфичним потребама поjединаца. Као што смо некад криjући славили славу тако и сад можемо криjући да читамо и славимо писце коjе нам нико не препоручуjе.

* „Од свих свемира бездана видика“, пишете, „дубљи jе свемир и бездан jезика“. Колико му се посвећуjемо?

– Српски jезик дели судбину и српских река. Као што реке давимо шпоретима и фрижидерима, радиjаторима и замрзивачима, аутомобилима и аутомобилским гумама, тако и jезик загађуjемо и засипамо свакоjаким отпадом. И као што веруjемо да ће река сама све то прогутати и пробавити и опет потећи здрава, бистра и чиста, тако веруjемо да ће се и jезик сам одбранити и ослободити и зажуборити чист као суза. Тако се оправдавамо за своjу небригу, масакр река и масакр jезика.

* Тврдите на jедном месту да „љубави има колико и Бога“. Каква jе она „у виртуелном свету „скаjпа“, саjта, линкова и гигабаjта“?

– Речено jе да Богу ниjе ништа фалило ни без земље ни без људи и да их jе створио из љубави и милосрђа. Љубав нас држи изнад, надахњуjе вишим животом и чини способнима за велика дела. Сумња у љубав jе сумња у Бога. Зато нема атеистичке поезиjе.

ИМАЊЕ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА

* ДА ли ће Црногорско-приморска митрополиjа постати „верска заjедница“, а њене светиње своjина државе Црне Горе? – Не би ли било тачниjе рећи да Цетињски манастир ниjе имовина Црне Горе, већ jе Црна Гора имање Цетињског манастира.

– Хоће ако се врати себи и коначно скрене са оног пута са коjег се заклела да неће скренути, иако jе идући њиме доспела где jе доспела. А заклела се оном коjи jе право са Сутjеске водио у Бели двор где jе остао и после смрти. Вашим читаоцима остављам да се забављаjу размишљаjући шта би се десило да се краљ Александар са Солунског фронта упутио на Капитол. Немамо ни jасан ум да разумемо шта се дешава ни бистре очи да своj положаj сагледамо. А чини се да никад теже бреме ниjе пало на слабиjе плећи.

* Да ли ће Косово постати члан Унеска?

– Или би питање могло гласити: „Да ли ће Унеско пиромане произвести у ватрогасце“?

* А независно?

– Србиjу уцењуjу да призна независност Косова, зато што и сами знаjу да од ње зависи да ли jе Косово независно или ниjе. И да га може признати цео свет – ако га не призна Србиjа, то не значи ништа.

* Како тумачите то што jе западни свет опет љут на Русиjу?

– За нас ће можда бити занимљивиjе да наведем неколико реченица из „Пишчевих записа“ Достоjевског: „По мом унутрашњем убеђењу, Русиjа неће имати таквих мрзилаца, клеветника, па чак и неприjатеља, као што ће бити та словенска племена, чим их Русиjа ослободи, а Европа пристане да их прими за ослобођене. Сем тога почеће о Турцима да говоре са већим поштовањем него о Русиjи… Русиjа треба озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени са заносом поjурити у Европу, заразиће се до губљења своjе личности европским формама… Између себе те земљице ће се вечито свађати, вечито jедна другоj завидети и jедне против друге интригирати. Разуме се, у тренутку неког озбиљниjег зла сви они ће се Русима обраћати за помоћ…“ Толико за ову прилику.

* Иако у овоj књизи читамо и ово: „Смаком света су сваки час претили, а кад год jе био нису приметили“, плашите ли се новог светског сукоба?

– Ако га буде нећемо за њега знати.

* Могу ли песници и писци да промене ствари?

– Уметност коjа умире заjедно са уметницима jе порицање уметности. А та уметност jе jедино подржана. Остали су ућуткани.

* „Будућност jе далеко, али jе има“. Како видите српску будућност, ко ће нам пружити руку спаса?

– Још питаш.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

НЕ ЗНА СЕ ШТА ЈЕ НЕЧОВЈЕЧНИЈЕ – ИСТРАГА ЖИВИХ ИЛИ МРТВИХ

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ Само ти, диjете, ради своj посао – наjважниjа српска реч

Матиjа Бећковић: ЛИШЕНИ ЖИВОТА И СМРТИ