Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

МАСОВНА ГРОБНИЦА И СТРАТИШТЕ „РАДУЛОВАЦ“

Оружане снаге Независне државе Хрватске из гарнизона у Прњавору, 4. децембра 1941. године око поднева, упадају у села западно од Прњавора: Чорле, Парамије, Млинце и Лишњу.


Једна група усташа и домобрана упада на имање Николе Чорног у селу Лишњи, те заробљавају оне Србе који су то јутро дошли да циједе уље из сјеменки. Заробљене Србе су тада потјерали до Симића брда уздигнутих руку, гдје су их постројили, претресли и одузели све драгоцјености које су имали по џеповима.

Средоје Васић о овом догађају свједочи:
„Друга група војника је из Чорли и Парамија гонила према нама двије колоне похватаних људи. Тада сам гледао како су једног старијег човјека из Чорли, који није могао ићи, тукли кундацима по леђима. Старац је падао, подизао се и поновно под ударцима падао.
Кад смо изашли на зараван брда, зауставили су нас и постројили. Настало је претресање. Имао сам нож у унутрашњем џепу капута, али га срећом нису нашли. Никола Чорни је ту нешто разговарао са официрима. Након извјесног времена повратили су нас у његово двориште и опет постројили. Тројица официра су се издвојили, Чорни је са њима нешто жустро расправљао. Ми смо стајали убијеђени да ће нас отјерати у Прњавор и тамо поубијати. Док је Чорни са њима расправљао појави се један усташа са пиштољем „гасером“ у руци. Преко друге руке носио је ципеле повезане пертлама. Наишавши крај нас рече: ‘Убио сам једног бандита!Скинуо сам му пиштољ и ципеле.’ Била је то лаж, јер партизана ту уопште није било. Одједном један официр повика: ‘Сви они који су дошли да праве уље нека изнесу своје ствари и стану у строј!’ […] Кад се постројисмо официр повика: ‘Ви с врећама марш кући! Остали правац Прњавор!’ […] Сви из Чорли и Парамија су отјерани у Прњавор и поубијани исте ноћи. Било их је 27, различитог узраста и година.“

Prnjavor_masovna_grobnica_Radulovac.jpg

Никола Чорни свједочи да је у тренутку док је ишао ка Симића брду сусрео дванаест Пољака и Украјинаца које су усташе пустили. У разговору са усташким официрима успио је издејствовати да се пусте неки Срби који су то јутро код њега дошли у радњу да циједе уље. Из дворишта су по сјећању Чорнија одведени: Бранко Миладиновић, Марко Миладиновић, Димитрије Микић, Душан Чолић, Ненад Самац, Богомир Васић, Марко Тубоњић, Ђуро Кнежевић и Рајко Васић. Они су заједно са још деветнаест сељака из Чорли, Млинаца и Парамија отјерани у Прњавор.

Два дана доцније, када нису стизале никакве вијести о одведеним комшијама, једна група Пољака и Украјинаца је отишла у Прњавор, тачније 6. децембра, да моли котарског предстојника да се комшије Срби пусте кућама. Предстојник их је том приликом истјерао вани уз псовке и тада су сазнали да су комшије Срби побијени исту вече када су и дотјерани у Прњавор. Док су ови људи стајали поред цркве видјели су заробљену групу Срба из села Гаљиповци које су усташе проводиле кроз Прњавор вичући наоколо како су похватали четнике.

Чорни се присјећа:
„Међу усташама који их гоне спазих Јозу Козјака из села Парамија. Приђох му и рекох: ‘Јозо шта то радите, јесте ли полудјели? Куда гоните те недужне људе, па то су сељаци!’ Јозо скиде пушку и дрекну на мене: ‘Још једну проговори па ћу те убити!’ Остадох скамењен: шта је том Козјаку? До јучер смо били добри познаници, а сада хоће да ме убије! Пошао свијет у понор из којега га нико неће извући, помислих. Управо тада ми приђе Прњаворчанин Јошко Молнар, обучен у домобранску униформу, и упита ме шта баш данас тражим у Прњавору. Казах зашто смо дошли. Он ме погледа и рече: Никола, они су сви прошле ноћи побијени!“

Сви Срби ухваћени у тој рацији су дотјерани у Прњавор и затворени у затвор. Истјерани су ноћу 4/5. децембра 1941. године, одведени на њиву испод градског гробља и ту звјерски побијени. Након покоља су затрпани у масовну гробницу.
Жртве никад нису биле опојане, а Општински одбор СУБНОР-а је тек 1973. године подигао спомен-плочу са неколицином имена пострадалих. Преко тридесет година ова гробница је била запуштена. Активностима Светосавске омладинске заједнице 2010. године, ова масовна гробница је очишћена, плоча је обновљена, a постављена је и саобраћајно-туристичка сигнализација која упућује пролазнике на ово стратиште. У јавност је пласирана и наново објављена прича о овом догађају, што је пробудило потомке жртава те су заједничком иницијативом подигли бетонски спомен-крст и обновили ову гробницу.

Ово стратиште је именовано као „Радуловац 1941“, а тај назив је усвојен и на саобраћајно-туристичким сигнализацијама. У непосредној близини се налази и друга масовна гробница са непознатим бројем жртава именована као „Манастир 1941“, која је уједно и највеће прњаворско стратиште.

Да ли је на стратишту „Радуловац 1941“ побијено још људи, не зна се са сигурношћу, али постоји сумња да је број страдалих на овом локалитету и нешто већи. Не зна се да ли је ту ноћ у затвору било и других заробљеника који су изведени на ово стратиште.

Иако не можемо говорити о тачном броју страдалих Срба у овој масовној гробници, поуздано се зна да су ту пострадали сљедећи: Чолић Душан, Гајић Недо, Кнежевић Ђуро, Кнежевић Марко, Јањић Недо, Микић Димитрија, Самчевић Ненад, Стојаковић Тривун, Стојаковић Јован, Репић Ново, Васић Драгутин, Васић Рајко, Васић Милан, Васић Јелисија, Васић Стојан, Васић Богомир, Миладиновић Марко, Миладиновић Бранко, Симић Новак, Марић Јелисија, Вучић Ђорђо, Ракић Мирко,Тубоњић Марко.

Извор: Историја Прњавора , Бојан Милијашевић

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: