Majka ubijenog vojnika: Orden mu odnesite na groblje

Lozanka Radoičić, majka vojnika Vladimira (19), mrtvog heroja sa karaule Košare. Posle četrnaest godina primila presudu: za smrt njenog sina krivi su nedostupni zločinci

Otkad je stigla ova presuda, oka nisam sklopila. Pitam se: šta me još drži u životu? I, odgovaram samoj sebi: sećanje! Dok je ono živo, živ je i moj Vlada.

Lozanki Radoičić iz Beograda, majci vojnika Vladimira (19), heroja sa Košara, posle četrnaest godina traganja za pravdom, konačno je stigla presuda. Viši sud u Kosovskoj Mitrovici, u ime naroda, izrekao je kaznu ubicama njenog sina. Mladića koji je, samo posle tri meseca u Nišu, na redovnom odsluženju vojnog roka, septembra 1998. godine, upućen na karaulu Košare, između Albanije i SR Jugoslavije. I tu, posle napada terorističke, albanske grupe, brutalno ubijen. Potom – i mrtav opljačkan.

Lozanka ima snimke:

30. 9. 1998, u 11,45 časova zločinci su snimili svoj krvavi pir. Patroli granične službe Vojske Jugoslavije, u kojoj je bio i Vladimir Radoičić, teroristi postavljaju zasedu. Na snimku se vidi: bombama i streljačkim naoružanjem zaustavljeno i oštećeno vojno vozilo „TAM 110”, registarskih oznaka K-6698. Prilaze mu teroristi i čuju se povici na srpskom: „Pobeže onaj, ubij ga”. U vozilu, pobijeni i ranjeni vojnici, neki, ispadaju iz vozila. Teroristi, potom, pljačkaju mrtve vojnike: Vladimira Radoičića, Miladina Gobeljića i Iliju Pavlovića (svi na redovnom odsluženju vojnog roka). Oduzimaju im lične stvari: prstenje, lančiće, oružje. Sa vozila skidaju registarske oznake.

IDEM DALjE Ko me je čuo za sve ove godine? Malo ko! Ova presuda, mada je objavljujem prvi put u „Novostima”, pokrenula me, da idem dalje. Da pitam: ko je moje dete, neobučeno za čuvanje državne granice, poslao na Košare? Ko? Nije u pitanju nikakva materijalna nadoknada. U pitanju je to da se nikom više, nikada, ne ponovi ovakva patnja, kao što je moja. Zato ću ja da idem do kraja. Do poslednjeg delića snage, kako bi moj sin, ali i njegovi drugovi, mirno počivali. Kada je, moj Vlada, tako mirno i verujem, sasvim svesno, otišao na put bez povratka, takva žrtva traži i zaslužuje pravdu, kao i njegovi najdraži: otac, sestra i brat. A, majka? Ona je dužna za tu pravdu da se bori.

– To su moje, najsnažnije žive slike – kaže Lozanka Radoičić. Vraća i pokreće delove filma. I to, traje… traje…

Sa ovim slikama živim – govori, kao za sebe. – S njima ću da umrem. Svaka majka, u tragediji za detetom kaže: „Moje dete je bilo najbolje na svetu”. A moj Vlada je, stvarno, bio poseban. Zato mu je sudbina i namenila, tako, poseban put.

Lozanka vraća sećanje:

– Toga dana, kada su ga uputili na Kosovo, na karaulu Košare, nikom od nas, njegovih najbližih, nije se požalio: „Upućuju me, tamo gde se gine”. A znao je, i svi su znali, mada javno nije obelodanjivano da se od juna, te, 1998. godine tamo ginulo. Na granici sa Albanijom, pogotovu. Čak ni mom bratu, u Nišu, nije hteo ništa da kaže.

Pred Lozankom presuda. Stigla pre koji dan iz Višeg suda u Kosovskoj Mitrovici, na porodičnu adresu Radoičića, u beogradskom naselju Žarkovo. Presuda je doneta 15. 11. 2011. godine. A negde se, na putu do Žarkova, krčkala – tri i po meseca. Presuda je jasna: „Na jedinstvene kazne zatvora, od po 15 godina zatvora, koju su dužni da izdrže odmah nakon pravosnažne presude, osuđuju se – Maljoku Šićer, Džafer Gaši, Demuš Gacaferi, Dema Maljoku, Isufi Agron, Anton Čuni, Aliju Rabit i Beriše Rustemi”. Svi državljani Republike Srbije, u presudi, svima su navedeni jedinstveni matični brojevi i adrese. Među njima su dvojica visokih oficira takozvanog, aktuelnog Kosovskog zaštitnog korpusa, koji je pod upravom Prištine… Drugim rečima: nedostupni organima gonjenja Republike Srbije.

– Šta znače ta imena, njihovi matični brojevi, ako počinioce zločina nad mojim sinom i tuđom decom koji su u tom danu izginuli na Košarama, pravda ne stigne – pita se Lozanka Radoičić.

Sedimo. Lozanka Radoičić dugo ćuti. Pucaju prsti. Ali suza ne sme da krene.

– Kad su mu, dvehiljadite, dodelili Orden narodnog heroja, nisam išla – govori nam. – Posle koju godinu zovu iz Niša, odakle je moj Vlada prekomandovan na Košare. Kažu mi: „Treba da preuzmete orden”. Odgovorila sam: „Nema niko pravo da, umesto moga sina, primi priznanje za njegovu žrtvu. A vi, ako hoćete da savest operete, predajte mu ga. Mrtvom. Grob je: tu… i tu… Tamo ćemo vas čekati“.

Tako je i bilo. Vojna delegacija je došla na godišnjicu smrti Vladimira Radoičića i na njegov grob položila Orden heroja. Sa Košara. Sa Kosova i Metohije.

Milena MARKOVIĆ, Novosti

Vezane vijesti:

Košare 30.09.1998. godine

Pripadnicima OVK 15 godina robije za zločin na Košarama