Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Мајка убијеног војника: Орден му однесите на гробље

Датум објаве: понедељак, 7 марта, 2016
Објављено у Србија 1999
Величина слова: A- A+

Лозанка Радоичић, мајка војника Владимира (19), мртвог хероја са карауле Кошаре. После четрнаест година примила пресуду: за смрт њеног сина криви су недоступни злочинци

Лозанка Радоичић - фото: Никола Фифић
Лозанка Радоичић – фото: Никола Фифић

Откад је стигла ова пресуда, ока нисам склопила. Питам се: шта ме још држи у животу? И, одговарам самој себи: сећање! Док је оно живо, жив је и мој Влада.

Лозанки Радоичић из Београда, мајци војника Владимира (19), хероја са Кошара, после четрнаест година трагања за правдом, коначно је стигла пресуда. Виши суд у Косовској Митровици, у име народа, изрекао је казну убицама њеног сина. Младића који је, само после три месеца у Нишу, на редовном одслужењу војног рока, септембра 1998. године, упућен на караулу Кошаре, између Албаније и СР Југославије. И ту, после напада терористичке, албанске групе, брутално убијен. Потом – и мртав опљачкан.

Лозанка има снимке:

30. 9. 1998, у 11,45 часова злочинци су снимили свој крвави пир. Патроли граничне службе Војске Југославије, у којој је био и Владимир Радоичић, терористи постављају заседу. На снимку се види: бомбама и стрељачким наоружањем заустављено и оштећено војно возило „ТАМ 110”, регистарских ознака К-6698. Прилазе му терористи и чују се повици на српском: „Побеже онај, убиј га”. У возилу, побијени и рањени војници, неки, испадају из возила. Терористи, потом, пљачкају мртве војнике: Владимира Радоичића, Миладина Гобељића и Илију Павловића (сви на редовном одслужењу војног рока). Одузимају им личне ствари: прстење, ланчиће, оружје. Са возила скидају регистарске ознаке.

ИДЕМ ДАЉЕ Ко ме је чуо за све ове године? Мало ко! Ова пресуда, мада је објављујем први пут у „Новостима”, покренула ме, да идем даље. Да питам: ко је моје дете, необучено за чување државне границе, послао на Кошаре? Ко? Није у питању никаква материјална надокнада. У питању је то да се ником више, никада, не понови оваква патња, као што је моја. Зато ћу ја да идем до краја. До последњег делића снаге, како би мој син, али и његови другови, мирно почивали. Када је, мој Влада, тако мирно и верујем, сасвим свесно, отишао на пут без повратка, таква жртва тражи и заслужује правду, као и његови најдражи: отац, сестра и брат. А, мајка? Она је дужна за ту правду да се бори.

– То су моје, најснажније живе слике – каже Лозанка Радоичић. Враћа и покреће делове филма. И то, траје… траје…

Са овим сликама живим – говори, као за себе. – С њима ћу да умрем. Свака мајка, у трагедији за дететом каже: „Моје дете је било најбоље на свету”. А мој Влада је, стварно, био посебан. Зато му је судбина и наменила, тако, посебан пут.

Лозанка враћа сећање:

– Тога дана, када су га упутили на Косово, на караулу Кошаре, ником од нас, његових најближих, није се пожалио: „Упућују ме, тамо где се гине”. А знао је, и сви су знали, мада јавно није обелодањивано да се од јуна, те, 1998. године тамо гинуло. На граници са Албанијом, поготову. Чак ни мом брату, у Нишу, није хтео ништа да каже.

Пред Лозанком пресуда. Стигла пре који дан из Вишег суда у Косовској Митровици, на породичну адресу Радоичића, у београдском насељу Жарково. Пресуда је донета 15. 11. 2011. године. А негде се, на путу до Жаркова, крчкала – три и по месеца. Пресуда је јасна: „На јединствене казне затвора, од по 15 година затвора, коју су дужни да издрже одмах након правоснажне пресуде, осуђују се – Маљоку Шићер, Џафер Гаши, Демуш Гацафери, Дема Маљоку, Исуфи Агрон, Антон Чуни, Алију Рабит и Берише Рустеми”. Сви држављани Републике Србије, у пресуди, свима су наведени јединствени матични бројеви и адресе. Међу њима су двојица високих официра такозваног, актуелног Косовског заштитног корпуса, који је под управом Приштине… Другим речима: недоступни органима гоњења Републике Србије.

– Шта значе та имена, њихови матични бројеви, ако починиоце злочина над мојим сином и туђом децом који су у том дану изгинули на Кошарама, правда не стигне – пита се Лозанка Радоичић.

Седимо. Лозанка Радоичић дуго ћути. Пуцају прсти. Али суза не сме да крене.

– Кад су му, двехиљадите, доделили Орден народног хероја, нисам ишла – говори нам. – После коју годину зову из Ниша, одакле је мој Влада прекомандован на Кошаре. Кажу ми: „Треба да преузмете орден”. Одговорила сам: „Нема нико право да, уместо мога сина, прими признање за његову жртву. А ви, ако хоћете да савест оперете, предајте му га. Мртвом. Гроб је: ту… и ту… Тамо ћемо вас чекати“.

Тако је и било. Војна делегација је дошла на годишњицу смрти Владимира Радоичића и на његов гроб положила Орден хероја. Са Кошара. Са Косова и Метохије.

Милена МАРКОВИЋ, Новости

 

Везане вијести:

Кошаре 30.09.1998. године

Припадницима ОВК 15 година робије за злочин на Кошарама

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Један одговор на „Мајка убијеног војника: Орден му однесите на гробље“

Zeljko каже:

Ima nas jos koji smo ponosni na vaseg sina.Puno je takvih sinova zaboravljeno,od Slovenije,hrvatske,bosne do kosova.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top