Кукати на туђем гробу нити је пристојно, нити у ту жалост ко верује

Образовање наставног особља о холокаусту доживљавам као „кукање на туђем гробу“. И сама вест о томе је некако миксована не би ли се забашурила суштина. Наше наставно особље усавршава се у Израелу да би нашој деци пренело знање о српском страдању у НДХ!

Ех, што наше институције и професионалци не спроведоше тај пројекат?

Истина, није о теми српског страдања било баш пожељно нашироко (сви знамо зашто и како), али ипак су се том темом бавили и наши историчари, бар они храбрији. Можда нису баш сви били историчари, као цењена професорка Смиља Аврамов, али су доста истражили, сакупили, сазнали, што не значи да нема на том подухвату још доста посла и за ове данашње. Образовање наших наставника било је у Израелу и односило се на холокауст (дакле страдање Јевреја), а са том чињеницом ствари постају доста јасније.

Не сумњајмо да се доста могло видети и научити у Израелу и Јад Вашему, нарочито како се брине о свом народу учењем и сталним проучавањем, истраживањем сваког детаља о својој историји, страдању предака; како се скупља и чува сваки документ, свака ствар која говори о страдању макар једног припадника народа; како се поштују жртве свога рода неговањем сећања и ткањем тог сећања у потку сваке генерације. Зато нема данас Јеврејина који не зна подробно да исприча о страдању свог народа и нема краја у свету у коме нема музеја посвећеног холокаусту како би те поставке пренеле и другим народима јад јеврејског страдања.

Кад сви Јевреји то знају, о томе пишу, истражују детаље и протеком низа деценија (мислим само на Други светски рат, мада их нећете затећи у незнању ни о страдању од изгона из Јудеје), може ли бити да било ко на свету није чуо за страдање Јевреја? И зар то није за дубоко поштовање?

Кад то све чује група наших наставника, баш у Израелу, доћи ће обогаћења знањем о холокаусту, и по природи професије наставника, преносиће то знање генерацијама деце у Српској. Уосталом за то су и послати на усавршавање.

Они који нису отишли у Израел (о трошку буџета), платили су личним средствима бањалучкој невладиној организацији „Нефеш Хаја“ да их њихови предавачи обуче о холокаусту. И опет остаје питање ко ће нашу децу (а богме и наставнике) учити о геноциду над Србима?

Било би лепо да и наше и садашње и будуће генерације знају о страдању Срба и да се према својим страдалим прецима односе као Јевреји или Јермени према својим, а не да чак и у породицама страдалих већ друга генерација о томе појма нема. Но, тешко да ће обука о холокаусту бити од помоћи, без обзира што на бројним српским стратиштима некадашње НДХ има и јеврејских жртава. Учење о страдању није само набрајање стратишта и оквирног броја жртава овог или оног народа. Учење о страдању је учење и о разлозима страдања, о организацији злочина, о онима који су злочин починили, њиховим мотивима…

О страдању Срба пре Другог светског рата, такође у геноцидним размерама, не учи се у туђим музејима. Истина, у архивама (мислим и на оне у иностранству) има значајних докумената, али то није био предмет рада наших наставника, а ни предавача невладиних организација. Да се озбиљно рачуна са уношењем у школске програме лекција о страдању Срба, почело би од патњи Срба под разним моћним владарима и притисцима Османлија, Млечана, Аустроугара на православље.

У серији израза који говоре о насилној промени вере (покатоличење, унијаћење, исламизација) нема оног који звучи као попрвославизација, православизација исл. Ваљда и то нешто говори. Потом се надовезује страдање Срба у Првом светском рату, па страдање у НДХ, потом прогон са вековних огњишта. Да би разумели последње, морамо знати и прво, без тога нема разумевања суштине.

Ако наша деца не буду знала нпр. како је и зашто страдао Петар Јагодић Куриџа или ко је Јанковић Стојан, Момчило Гаврић… и да не набрајам, тешко ће разумети зашто су постојали у НДХ логори за српску децу… Баш децу!

Када би мало више знали можда се данас не бисмо чудили откуд одједном Срби лоши момци, јер би знали да ни раније нису, моћнијима, били добри момци, само је била другачија медијска технологија (сетимо се само почетка овог века).

Обуци деце мора се прићи искрено, те им се и због сопствене, колективне катарзе, мора рећи и ко је и зашто бранио да истина о страдањима, јамама и „братским“ камама оде у свет.

Ма, какав свет, крили смо је сами од себе да не увредимо џелата. Није реткост да су „остаци покланог народа“, како је рекао песник, крили истину о страдању од своје деце и унука. Зашто данас Срби (укључујући и наставнике историје) са десне стране Дрине, не знају откуд и откад Далматинско Косово, шта је Србима била сарајевска Просвјета, шта се збило у Мотикама и Шарговацу, Шурманачкој јами, цркви у Коларићу, Грубишном пољу, Пагу…? Како то да Срби са леве стране Дрине слабо знају за вешала по Мачви, злочине Арнаута и Бугара…?

Генерације Срба су осакаћене због танке и лажне копрене братсва-јединства, али и наивне вере да се тако нешто више не може поновити, а онда су, тако осакаћене, изненађене догађајима деведесетих. Заварани међусобном идеолошком борбом која ни данас није престала, нити је добила црвену линију преко које се не прелази у општем српском интересу, заборавили смо на свете жртве положене за род и веру.

Кукати на туђем гробу нити је пристојно, нити у ту жалост ко верује.

А сада мало о реакцијама на „случај семинар“, тачније о реакцијама на реакције. Реакција је, суштински, била слична овом тексту, али стилски другачија, духовнија. Реакција на реакцију, међутим, била је разочарење. И од кога је долазила и како је аргуметована. Непристојна дисквалификација особа које имају другачији став, ниске увреде личности, пргавштинама богат речник… могу да „оките“ текст и учине га жустрим, али нису аргументација, на жалост њихових аутора.

Разумем само да реакција на реакцију, у недостатку аргумената, мора да напада непристојношћу. Тај приступ открива непосредан интерес од „случаја семинар“, а то се већ зове одбрана личног интереса. Позивање на струку и историчаре који једино имају право да говоре о историјским темама је спорно.

Па зар нисмо имали генерације које су се училе учитељици живота, па ето сад наставници путују до Израела да науче нешто о геноциду над Србима у НДХ? Двоструки промашај, јер указује да нити имамо историчаре који знају и могу дати додатну обуку о српском страдању, нити су наши садашњи наставници у току школовања ишта научили о томе. Да не буде забуне, то не тврдим ја, то произилази из „случаја семинар“.

Дуго су историја и школски програм били препуштени историчарима и државним институцијама који професионално раде, па о сопственим страдању геноцидних размера немамо ни честитог музеја, ни уређених споменика, ни пописаних стратишта, ако већ не можемо и никад нећемо имати тачне базе података о жртвама бар 20. века.

Од толиког професионализма изникоше бројна удружења усмерена, локално, на чување сећање на своје страдале претке, рођаке и комшије. Драги професионалци, покажите се на делу и не машите дипломама. Узгред, било би добро да сте се представили професионлном квалификацијом (колико дуго и на који начине се бавите страдањем Срба, које сте књиге и радове о томе објавили и где, да ли је то била тема вашег доктората, на ком скупу у свету сте о томе аргументовано говорили…).

Да, удружења раде аматерски, али раде тако да су из мрака заборава чак и професионлцима осветлила многа стратишта. Арогантно ниподаштавање потомака жртава који свој рад на сећању на жртве и обележавању стратишта артикулишу кроз међусобно удруживање неће их ућуткати, нити обесхрабрити, али може нанети штету целом народу и генерацијама наших потомока, што је увек последица уображености тренутно моћне позиције.

Дебело је плаћамо сви, док неки ускогруди и кратковиди пребрајају сићу.

Ето, дођосмо и до новца.

Неизбежно средство, али не доноси мир у души, ако он већ није у нама самима и нашим потупцима. На крају се вратисмо на почетак и причу о 30 сребрњака.

Аутор није историчар, али је потомак жртава и члан Удружења Јадовно