Куда ми идемо

На кога се Срби jош могу угледати а да то ниjе Ђоковић? Зна ли неко куда ми идемо?

Ратко Дмитровић

Знамо ли коме се диве наше кћерке, о чиjоj кариjери сањаjу? Јесмо ли сигурни да то нису Сораjа, Станиjа, Маца Дискрециjа, или у бољем случаjу Јеца, Сека, Цеца, Гоца…Питамо ли се ко су идоли наших синова, чиjе кариjере и снове они сањаjу, коjи су им животни циљеви, шта никада никоме не би дозволили, по коjу цену би бранили очево презиме, част предака, ако им се посрећило да су такво нешто наследили.

Коме апсолутно веруjете? Не из интереса, очекивања, већ на основу биографиjе тога коме бисте могли да веруjете? Јесмо ли се икада запитали када су и због чега из наших живота ишчезли поjмови: истина, част и морал. Зашто те речи одавно у српском друштву не производе никакво деjство? Осећамо ли имало стида што се понекад дружимо са осведоченим криминалцима, лажовима, нечасним људима, а знамо да су криминалци, лажови и нечасни. Зашто се сагињемо пред слабиjима од себе, ћутимо пред фукаром, што би рекао Андрић?

Значи ли нам ишта онаj лелек великог Шантића: „Мене све ране мога рода боле“ или смо то, а изгледа да jесмо, одбацили као сажвакан залогаj далеких времена, патетику коjа функционише у песми али не и у животу. Шта нам значи кад прочитамо, а тако нешто можемо да прочитамо jош само у „Вечерњим новостима“, да Албанци у Албаниjи и Албанци на Косову убрзано бришу све трагове постоjања Срба на тим просторима, да држава Хрватска намерава у Двору на Уни (општина с апсолутном српском већином) да изгради депониjу за нуклеарни отпад? Дира ли то некога или овакве информациjе примамо као да долазе из Никарагве, Обале Слоноваче, са Новог Зеланда.

Зна ли неко од нас када jе последњи пут споjио два дана а да ниjе укључио ТВ апарат? Седимо пред телевизорима као суманути; упиjамо све шта нам нуде, а нуде нам простаклук, примитивизам, jефтину забаву, умоболне ликове од коjих праве савремене хероjе; убиjаjу у нама сваки интелектуални напор, потребу за разговором, укључивањем мозга. Има ли наде да уместо разгаћених проститутки коjима телевизиjе с националном дозволом емитовања даjу дневно и по петнаестак сати значаjа, видимо риjалити из неке успешне породичне фирме у Србиjи, из ковачнице села Луг, лабораториjе у коjоj, а то даjе трачак наде, неки млади Срби покушаваjу да сустигну своjе вршњаке из Париза или Аризоне.

Срби су народ коjи наjвише на свету гледа телевизиjу, чак десет сати дневно. Јесте ли знали таj податак? Истовремено смо по просеку година наjстариjи у Европи. Просте репродукциjе одавно немамо. Демографи кажу да смо народ на путу убрзаног нестанка. Брине ли то некога у овоj држави, некога ко има власт, моћ, механизме деловања?

На кога се од савременика jош можемо угледати а да то ниjе Новак Ђоковић? Он се не рачуна, он нам се догодио, наjмање нашом заслугом. Зна ли неко куда ми идемо?

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

РАТКО ДМИТРОВИЋ Дух Јасеновца у вароши званоj Сисак …

RATKO DMITROVIĆ Zašto je od Jasenovca ostao samo betonski cvet?

Ратко Дмитровић: „Седло белог коња“ – Jadovno 1941.