Krunoslav – ustaški Džejms Bond, šef pacovskih kanala Vatikana i spasilac Pavelića!

Sveštenik, agent, ustaša, komunista, bio je sve što se može pomisliti.

Otvaranje tajnih dosijea u Vatikanu koje je pod ključ stavio papa Pije XII moglo bi jednom zauvek da skine sve maske sa takozvanog ustaškog Džejms Bonda, tačnije sveštenika Krunoslava Draganovića i otkrije šta je sve radio.

Godinama slušamo razne teorije zavere o ustaškom zlatu, „pacovskim kanalima“ kojim su mnogi nacisti i ustaše našle spas nakon Drugog svetskog rata, a za sve je navodno znao ili je na neki način bio umešan u to jedan sveštenik – Krunoslav Draganović.

Baš ovog čoveka mnogi u Hrvatskoj koji i dalje slede Pavelićevu ideologiju vole da nazovu „Ustaški Džejms Bond“.

Iako je interesovanje za spise koje je ostavio Pije XII veoma veliko, još je zapravo zanimljivije to šta je sam vrh Katoličke crkve znao o pomoći koju su barem neki pripadnici Crkve pružali nacistima i ratnim zločincima u njihovom bekstvu posle rata.

U tim, kako ih nazivaju „Pacovskim kanalima“ posebnu ulogu imao je i hrvatski sveštenik Krunoslav Draganović, koji je u društvu Sv. Jeronima u Rimu izdao pasoš Crvenog krsta ne samo Anti Paveliću, već i notornom nacističkom zločincu Klausu Barbiju, SS-ovcu poznatom kao „Koljaču iz Liona“, gde je bio na čelu Gestapoa.

Tu „crkvenu vezu“ u svojim memoarima pominju i drugi zvaničnici NDH koji su uspeli da pobegnu: Vjekoslav Luburić ili Eugen „Dido“ Kvaternik. I Andrija Artuković je na svom suđenju takođe govorio o samostanima i sveštenicima koji su njegovim ljudima pomogli da stignu „na sigurno“.

Tek će se videti koliko je papa Pije XII znao o tome da se pomaže i notornim zločincima. Jer neki od njih, koji su imali i bolje veze sa Crkvom, veoma brzo su morali da odgovaraju pred sudom za počinjeno: i to ne samo ministri „bogoštovlja“ u NDH Mirko Puk i Mile Budak, već recimo i Jozef Tiso.

„Predsednik i vođa“ kvislinške Slovačke, uspeo je da stigne do prihvatnog logora američkih snaga u Bavarskoj, ali je po kratkom postupku vraćen Čehoslovačkoj. I to uprkos tome što je Tiso bio katolički sveštenik koji je čak i kao slovački diktator još uvek bio župnik župe Banovce nad Bebravi.

Ono što je potpuno zanimljivo je i podatak da je Draganović došao u Jugoslaviju 1967. godine, a iako je 1945. proglašen za ratnog zločinca. Njemu je prema nekim teorijama zavere lično Josip Broz Tito dozvolio da se vrati u Jugoslaviju. Dobio je posao profesora na katoličkoj bogosloviji u Sarajevu i diskretnu slobodu kretanja. U mestima koja je najčešće posećivao posle tri godine je buknuo Maspok, koji je u mnogo čemu imao izvor u ustaškoj ideologiji.

Sam Draganović je u „kratkom životopisu“ naveo stotinak imena katoličkih sveštenika i institucija u Vatikanu, Austriji, Nemačkoj, Italiji, Španiji, koje je koristio kao obaveštajne veze.

On je tako i sam priznao da je bio višestruki špijun, sarađivao je s vatikanskom, engleskom, nemačkom, italijanskom i američkom tajnom službom i tako koordinirao „pacovskim kanalima“: sistemom kreiranja lažnih identiteta, skrivanja i organizovanja transporta nacističkih i ustaških glavešina uz pomoć Crvenog krsta, Karitasa i drugih katoličkih humanitarnih organizacija.

Međutim njega nisu optuživale samo žrtve, već i dojučerašnji saborci iz ustaškog pokreta i ekstremnog hrvatskog klera. On se u biografiji brani od tih optužbi da je Hrvate iz logora za emigrante prodavo kao belo roblje.

– Poznato mi je da sam često bio optuživan da prodajem ljude i pri tom zarađujem velike novce od 100 do 1.000 nemačkih maraka po posobi. Izjavljujem da mi je pred bogom i pred ljudima u toj stvari savest sasvim čista – zaklinjao se Draganović.

Njega je emigracija optuživala da je opljačkao lavovski deo od 400 kilograma zlata iz Državne banke NDH.

On je u NDH u praksi primenio tezu s kojom je doktorirao na Papskom institutu za istok. Ona tvrdi da Srbi na području Hrvatske i BiH ne postoje, već da je reč o „popravoslavljenim“ Hrvatima.

U Pavelićevoj državi je Draganović odmah postao član Verske komisije za prelaznike na katoličku veru, koja se bavila pokrštavanjem one trećine Srba koji nisu bili određeni za ubijanje ili progonstvo.

Autor: DARKO ZLOJUTRO

Izvor: ESPRESO.RS