Крунослав – усташки Џејмс Бонд, шеф пацовских канала Ватикана и спасилац Павелића!

Свештеник, агент, усташа, комуниста, био је све што се може помислити.

Отварање тајних досијеа у Ватикану које је под кључ ставио папа Пије XII могло би једном заувек да скине све маске са такозваног усташког Џејмс Бонда, тачније свештеника Крунослава Драгановића и открије шта је све радио.

Годинама слушамо разне теорије завере о усташком злату, „пацовским каналима“ којим су многи нацисти и усташе нашле спас након Другог светског рата, а за све је наводно знао или је на неки начин био умешан у то један свештеник – Крунослав Драгановић.

Баш овог човека многи у Хрватској који и даље следе Павелићеву идеологију воле да назову „Усташки Џејмс Бонд“.

Иако је интересовање за списе које је оставио Пије XII веома велико, још је заправо занимљивије то шта је сам врх Католичке цркве знао о помоћи коју су барем неки припадници Цркве пружали нацистима и ратним злочинцима у њиховом бекству после рата.

У тим, како их називају „Пацовским каналима“ посебну улогу имао је и хрватски свештеник Крунослав Драгановић, који је у друштву Св. Јеронима у Риму издао пасош Црвеног крста не само Анти Павелићу, већ и ноторном нацистичком злочинцу Клаусу Барбију, СС-овцу познатом као „Кољачу из Лиона“, где је био на челу Гестапоа.

Ту „црквену везу“ у својим мемоарима помињу и други званичници НДХ који су успели да побегну: Вјекослав Лубурић или Еуген „Дидо“ Кватерник. И Андрија Артуковић је на свом суђењу такође говорио о самостанима и свештеницима који су његовим људима помогли да стигну „на сигурно“.

Тек ће се видети колико је папа Пије XII знао о томе да се помаже и ноторним злочинцима. Јер неки од њих, који су имали и боље везе са Црквом, веома брзо су морали да одговарају пред судом за почињено: и то не само министри „богоштовља“ у НДХ Мирко Пук и Миле Будак, већ рецимо и Јозеф Тисо.

„Председник и вођа“ квислиншке Словачке, успео је да стигне до прихватног логора америчких снага у Баварској, али је по кратком поступку враћен Чехословачкој. И то упркос томе што је Тисо био католички свештеник који је чак и као словачки диктатор још увек био жупник жупе Бановце над Бебрави.

Оно што је потпуно занимљиво је и податак да је Драгановић дошао у Југославију 1967. године, а иако је 1945. проглашен за ратног злочинца. Њему је према неким теоријама завере лично Јосип Броз Тито дозволио да се врати у Југославију. Добио је посао професора на католичкој богословији у Сарајеву и дискретну слободу кретања. У местима која је најчешће посећивао после три године је букнуо Маспок, који је у много чему имао извор у усташкој идеологији.

Сам Драгановић је у „кратком животопису“ навео стотинак имена католичких свештеника и институција у Ватикану, Аустрији, Немачкој, Италији, Шпанији, које је користио као обавештајне везе.

Он је тако и сам признао да је био вишеструки шпијун, сарађивао је с ватиканском, енглеском, немачком, италијанском и америчком тајном службом и тако координирао „пацовским каналима“: системом креирања лажних идентитета, скривања и организовања транспорта нацистичких и усташких главешина уз помоћ Црвеног крста, Каритаса и других католичких хуманитарних организација.

Међутим њега нису оптуживале само жртве, већ и дојучерашњи саборци из усташког покрета и екстремног хрватског клера. Он се у биографији брани од тих оптужби да је Хрвате из логора за емигранте продаво као бело робље.

– Познато ми је да сам често био оптуживан да продајем људе и при том зарађујем велике новце од 100 до 1.000 немачких марака по пособи. Изјављујем да ми је пред богом и пред људима у тој ствари савест сасвим чиста – заклињао се Драгановић.

Њега је емиграција оптуживала да је опљачкао лавовски део од 400 килограма злата из Државне банке НДХ.

Он је у НДХ у пракси применио тезу с којом је докторирао на Папском институту за исток. Она тврди да Срби на подручју Хрватске и БиХ не постоје, већ да је реч о „поправослављеним“ Хрватима.

У Павелићевој држави је Драгановић одмах постао члан Верске комисије за прелазнике на католичку веру, која се бавила покрштавањем оне трећине Срба који нису били одређени за убијање или прогонство.

Аутор: ДАРКО ЗЛОЈУТРО

Извор: ЕСПРЕСО.РС